Lepo je doći u svoju avliju?

Nikad do sad nisam neki tekst ovoliko puta brisala.

Pa pisala. I tako u krug. Iako sam i dnevnik pisala pre ovoga. Čak 4 stranice. Opisivanja. Zaključivanja. Kidanja. Izgleda da je potrebno više dana za svariti osećaje koji su nastali za ovih 5 dana kod kuće. Posle 4 meseca. Nekako, dolazeći roditeljima kući posle 4 meseca, ja sam očekivala da će oni najviše da primete promene. U meni. Na meni. Da ću radosno da im pričam o svakoj lepoj ulici tog Berlina. Da mogu da im prepričam sve te lepe priče, podeljene sa svetom, ali ne sa njima. Da ću moći da im kažem kako nije lako otići. Kako su neki dani bili baš teški, a nisam mogla da podelim to sa njima. Nije me niko ni pitao kako je, zapravo. Koliko mi je teško bilo dati otkaz, posebno što sam ga dala zbog drugih snova, koje sam tu, među njima i počela da sanjam. Koliko mi je bilo teško što me tata ne zove češće. Koliko mi je bilo teško što se Miloševa i moja hrabrost podrazumeva. Kako mi je lepo u tom Berlinu. Mnogo lepše nego u Beogradu. Kako sam srećna. Samo oni to treba da vide i da potvrde. Jer od roditelja najviše trebamo potvrdu. Aliii… Došla sam u svoju avliju i sve je bilo po starom. Jela sam palačinke sa kajmakom, kao najlepšu rođendansku tortu. Išla sam sa babom u šumu pored groblja da tražimo zemlju za sveće. Ja sam fotkala šumu, baba je rekla da se i mrtvi krste. Sedele smo na dedinom grobu i ja sam plakala. Nekako me slomilo vreme koje je prošlo. Sa bebama smo obišli selo par puta. Shvatila sam po ko zna koji put koliko je lepo. I kako je sve usamljenije. I tužnije. I kako je malo. Dva puta sam kuvala kafu Raci i babi. Pa smo se smejale, pa sam ih opet fotkala. Gledala ih i shvatila da će mi za par godina javiti da neka od njih više nije živa. I htela sam sliku njih dve da urežem sebi u sećanje. Nisam sigurna da će u selu ikada više da postoje prijateljice kao njih dve. I od te pomisli mi se plače. Svi i dalje ustaju pre 6 i do 9 odlaze u krevet. Tata je sve umorniji, a posla je sve više. Njive su sve uređenije. Ari je sve veći. Bebe više nisu bebe. Mleko se i dalje vari svako jutro, pa se sledeće skida kajmak. Dvorište je pod konac pokošeno. Sve je isto, a ništa isto nije. Kaže pesma, a kažem i ja. Shvatam da sam ja otišla iz mojih Tabanovića. Ne samo fizički, već i u srcu. Baaš daleko. U daljine o kojima sam i kao mala pisala. I sanjala. Na tom istom krevetu u kome sam sad spavala. Shvatam da sam otišla i toliko daleko da mi nije potrebna potvrda od njih, ipak. Jer sam srećna. I da su mi krila načisto slobodna. I da je težina odrastanja u jednom patrijarhatu zapravo mene oblikovala u ovo što sam danas i što ću tek da budem. To je teret koji je za mene blagoslov. Ne bih mogla toliko da odletim, da nije bilo takvog okruženja.
Moja porodica mi je od prvog dana svesnosti poklonila kutiju raznih osećanja i uspomena. Neke od tih đakonija su mi često otežavale život, a neke su me činile čovekom više nego ikad. Sve što ja mogu njima da dam je oprost, bezuslovnu ljubav i prihvatanje.

Hvala.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s