Kad zamirišu jorgovani

Kad zamirišu jorgovani. Tad dođe i Đurđevdan.

Moja slava. I slava moje bake. I majke. I devojačka. I evo, udata.

Pre nego što sam i znala za smisao slave i ko je svetac pred kojim se krstimo na ovaj dan i da je svake godine to taj 6.maj, ja sam znala da je Đurđevdan kada procvetaju jorgovani. Ljubičasti i beli. Malo pre toga su zumbuli. Vesnici slave. Baba i ja makazama seckamo najlepše grane i unosimo u kuću. Cela ta pompa, lepa jela, pića su ništa bez jorgovana.

Druga najlepša uspomena na Đurđevdan je poseta rođaka iz Beograda. Pre nego što stignu, svi se uzvrpoljimo i jedvačekamo. Oni dolaze iz tog velikog grada. Jednom godišnje. Pričaju nam razne dogodovštine. Gradske dece. Sve što je nama strano. Kako sam bivala starija, više sam se radovala stričevima jer sam shvatila koliko tek oni znaju o svetu. Istoriji, fotografiji, dobroj muzici. Novi vidici. Nova saznanja. Negde tamo.

Onda su životi postali sve brži, i sve se jedvastiže. Slava je nekako sve manje veselje, a više opterećenje, pa smo poslednjih godina bili radosni ako bar neko izdvoji dragoceno vreme da dođe. Iako baba i dalje bere jorgovane.

Ove godine ja po prvi put nisam u mojim Tabanovićima na Đurđevdan. Udaš se i uz novu porodicu, dobijaš i novu slavu. Nove običaje i nove priče. Nove Bogove. Ali nisu to moji Bogovi, osećam. A ko te i pita kako se osećaš. Shvatam da niko nije pitao ni prababu, ni babu, ni mamu. 29 godina prvo grlim oca i majku na taj dan. I onda odjednom grlim neke nove ljude. I neko drugo cveće stavljam na sto. I sve treba da je ok. A nije. Jer je teško. Odrastanje ovo. I sve nijanse istog.

Dok služim goste, bez slatkog od šljiva, shvatam da je za sve potrebno vreme. I da je ok da budem tužna bez mojih jorgovana. Sve dok mu neko drugo cveće ne primiriše. Sve dok mi neko drugo cveće ne primiriše.