Mesto za danuti dušom

Ima ta jedna klupica u parku kod Moskve koja me prati od kada sam kročila u Beograd. Tu sam prvi put plakala kada me ostavio dečko. Juče shvatim da je 10 godina prošlo od kada sam se zaljubila toliko. Onda sam plakala zbog fakulteta. Pa zbog tate i mame. Zbog života. Da mi bude lakše. Sama i uz drugarice. Sa Emom rasla. Sa te klupice sam tražila prve poslove. Gledala u nebo. Gledala u Beograd i znala da ću ga napustiti. Razmišljala o svemu što me čeka. Zamišljala sve što me čeka. Raspala se na najsitnije deliće, pa se prikupljala. I opet gledala u nebo. Preko reke. Slušala ljude. Zaljubljene tinejdžere. I sve sam čula i ništa nisam čula.

Juče sam je videla opet. Prošlo mi je kroz glavu da bih sela na nju i opet malo gledala u daljine i sebe. Ali nisam. Jer sam otišla. Jer je otišlo.

Dobro jutro Beograde.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s