Ima ta jedna klupica u parku kod Moskve koja me prati od kada sam kročila u Beograd. Tu sam prvi put plakala kada me ostavio dečko. Juče shvatim da je 10 godina prošlo od kada sam se zaljubila toliko. Onda sam plakala zbog fakulteta. Pa zbog tate i mame. Zbog života. Da mi bude lakše. Sama i uz drugarice. Sa Emom rasla. Sa te klupice sam tražila prve poslove. Gledala u nebo. Gledala u Beograd i znala da ću ga napustiti. Razmišljala o svemu što me čeka. Zamišljala sve što me čeka. Raspala se na najsitnije deliće, pa se prikupljala. I opet gledala u nebo. Preko reke. Slušala ljude. Zaljubljene tinejdžere. I sve sam čula i ništa nisam čula.
Juče sam je videla opet. Prošlo mi je kroz glavu da bih sela na nju i opet malo gledala u daljine i sebe. Ali nisam. Jer sam otišla. Jer je otišlo.
Dobro jutro Beograde.
life, lens & tales 