Volela bih da imamo par dana za nas, u ovom životu. Ali samo za nas. Da te obučem u neke lepe haljine i pokažem ti koliko možeš da sijaš i kako imaš lepo telo. Isto to telo je dalo 3 života.
Da te vodim na mesta gde možeš da jedeš drugačiju hranu i gde ne moraš da spremaš, već da tebi bude ugođeno. Ne brini. Niko ne sprema kao ti, ali čisto da znaš da može.
Da se napijemo zajedno ili bar da popijemo. Da znaš da nije strašno ako popiješ vino, dva, tri. I malo se više smeješ i raduješ. Da te vodim u kafanu.
Da te vodim negde gde jezik ne razumeš, pa ću ja, kao konačno odrasla, tvoj sin, da ti prevodim i pravim se važna, a ti ćeš biti ponosna na mene.
Da gledamo druge muškarce. Da, dozvoljeno je gledati ih.
Da te vodim u moj second hand i razna mesta gde kupujem stvari, a ti me pitaš gde sam sad to našla.
Da mi pričaš o tvojoj prvoj simpatiji i zašto si se udala za tatu. Da mi pričaš kakvo je bilo tvoje detinjstvo. Da ja tebi kažem kako sam osećala moje.
Da ti kažem izvini. Da mi kažeš izvini. Da ti kažem da te volim. Da mi kažeš da te volim. I da nisam sin. Već ćerka.
Slinava, nesigurna, hrabra, željna ovih par dana za nas u životu. Željna života.
Da odgledamo film glupavi, samo nas dve. Bez reči. I tako zaspimo.
Dok čekamo prvi sneg u godini.
Mama.
life, lens & tales 