Kako mi je rat poklonio dedu

1996. sam imala 6 godina. Brat 5. Deda je umro i bio je to mračniji period u familiji. Ja znam da smo mi sa mamom brali maline i ništa od toga nisam preterano osetila. Bili smo deca i sve smo prihvatali bezbrižnije.

Jednog dana je došao jedan čovek da pomaže tati, na kome je u 28. godini ostalo celo domaćinstvo. Rekli su nam da je čovek izbegao iz Bosne za vreme rata. Rat ni tad nisam kapirala. Čovek se zvao Dele – Delivoje Stojanovic.

Čuli smo i da ima decu. Udatu. Oženjenu. Svakako nismo mnogi ulazili u to. On je nas obožavao. Ja sam ga obožavala jer sam osećala da tata ima novog tatu. A mi dedu, prećutno. Brat je bio mezimac. Sve što je poželeo da bude nauče, naučen je. I ni sa kim nije provodio toliko vremena kao sa dedom 2. Ja sam dobila ljuljašku. I priče. I sve zijane opravdane. I čuvanje straha za vreme bombardovanja. I svih drugih događanja.

Kada dođe zima, Dele bi nas napustio zbog nedostatka posla. Sećam se da sam tih dana bila tužna i uplašena. Ali sa prvim cvetanjem prirode, on se vraćao. I proleće je stvarno stizalo. Tako je bilo 4 godine. On je postao član porodice, meštanin sela. Svi su ga znali. Zvali na svadbe. Voleli. I tad sam mislila – mi smo dobra porodica, zaslužili smo ovakvog člana.

Onda je Dele otišao jednog dana. Ne sećam se kako je to bilo, znam da je rešio da se vrati u rodnu Bosnu, sa suprugom.
Javljao se sa vremena na vreme, tata je nekad u prolazu nosio brašno, rakiju, krompir.

U međuvremenu se dešavao život.
Ali mi ga nismo zaboravili.
Bila sam kući za Božic kada je nazvao tatu.
Za Uskrs sam se i ja čula sa njim.
„Jaco moja, je l’ i dalje imaš gustu crnu kosu i kose oči“ je rečenica koja me naterala na suze i naglo vraćanje 20 godina nazad.
„Peđa, idemo da ga posetimo“ rekla sam.
Idemo početkom juna.

Vikend iza mene je taj početak juna. Tata je najavio dolazak. Seli smo u auto i pravac Goražde. Brat sa suprugom, ja sa nekim kome neizmerno verujem, i seka koja se rodila u međuvremenu.
Kada smo se približili kući, osetila sam tremu kao što odavno nisam.
Stižemo. Niska lepa kuća, ni tragova rata. Cveće, bašta. Sve na mestu. Kao da tu ne živi čovek bez supruge, od skoro 80 godina. I izašao je on. Mnogo drugačiji i stariji, ali veseo i uglađen. Naš Dele. „Da li je to Peđa moj“ izusti i dalje poznat glas. I onda je nastupilo grljenje i neverica. Njegova. Naša. Posle 18 godina opet se viđamo. Nije mogao da prestane da se čudi što smo došli. Da prepričava naše detinjstvo. Da bude zahvalan jer mu je tata bio spas tada. Sa ulice. 4h priče od koje se ježiš. A oko nas mir, dobro očuvane stare stvari, pošten rad. Sve diše. Toliko emocija da ja i dalje ne mogu da shvatim da smo stvarno toliko doživeli i preživeli. On. Mi. Zajedno. I na kraju smo svi dobro. I na kraju smo jedni drugima ispunili jednu od najvecih želja. Da se vidimo. Možda i poslednji put.

Ja mogu samo da kažem HVALA nebesima što smo imali priliku da Dele obeleži naše živote. Mi njegove. I što je na kraju sve dobro. I samo tako može biti kad je srce čisto.

Jun, 2017.