Rahatluk duša

Jednom mi je Ana rekla da je moja duša rahatluk.

I da samo takve ljude sebi želimo u životu. Ta rečenica mi je otkravila srce za vek i vekova. I od tada sam počela da privlačim druge rahatluk duše.

Ovu priču sam počela u zamisli da spojim dve teme koje se vrte kroz glavu ovih dana. Ne znam da li ću uspeti. Ali pokušaću.

Tema 1

Prijatelji. Bože. Koliko volim prijatelje. Prijateljstva. Moje prijatelje. Tuđe sjajne prijatelje. Sedim sa Anom i gledamo Brene Brown. I mislim se: ovo je blagoslov. Koji sam ja izabrala. Znate onu: friends are family we choose. Ništa tačnije. Toliko sam ponosna na ljude koje znam i sa kojima provodim vreme. Na njihove uspehe, radosti, ranjivost, greške. Na mene i moje uspehe, radosti, ranjivost, greške. Na sposobnost da to delimo. Rastemo. Da plačemo zajedno. Da se smejemo zajedno. I opet se radujemo svakom novom danu.

Kada je Ana rekla da mi je duša kao rahatluk u mojoj glavi je bilo: moja duša se rastvara na dobre ljude. Dobre duše. Na čoveka. Sa svim njegovim težinama.

Volim ljude. Vidim ljude. I to volim i kod sebe.

Tema 2

Nastavak iz teme 1. Razmišljala sam da prestanem da pišem. Za javnost. Jer sam se umorila od internet sadržaja. Copy paste internet sadržaja. Ljudi koji pišu priče kao da su u stalnom ratu sa životom. Daju savete kao: disciplina, disciplina, budi jaka, najjača, ustani. Bori se. Sve je nekako teško i agresivno. Ne miluje dušu kada pročitaš. Jer oni sami sebe ne miluju. I to mi je žao.

Imam želju da ih zagrlim i kažem: OK si. Možeš da predahneš. Da odmoriš. Da se ne dokazuješ. Vrediš. Daj sebi mrvicu prostora da ti se duša rastvori. I opet oblikuje.

Smeš da budeš čovek. Najlepša stvar na planeti.

A ako si rahatluk duša.

Moj si čovek.

I zato neću da prestanem da pišem.

Zvog svih duša koje moju greju imam dužnost da zagrejem neke druge.

Hvala vam.