Snovi na javi

Zdravo dragi ljudi! Zdravo svete sa one strane žice!

Samo da pozdravim Katmandu. Prvi grad od kog sve kreće dalje. I ja krećem dalje. Posle mesec dana stopiranja, vozova, policije, manijaka, srdačnih osmeha i prijatelja, stigla sam. Sa žuljevima, sa ranama na ramenima, sa pričama koje nisam mogla ni da zamislim. Što rekli, ako se od sreće umire, neka umrem. Ali neću. Ovo je tek početak sna.

Jesam rekla da ću pisati život i fotkati život i živeti san? Evo me. Nije da to nisam mogla da radim u mom kutku tamo u Beogradu ili bilo gde gde je srce živo. Ali mene ne drži mesto. Srce traži više. Ako se umire od prekoviše, neka umrem i od toga. Obrnuću ja krug, znam. Ja sam ptica. Ali krug je potreban ovoj ptici. Odoh daleko, a došla sam samo da pozdravim. Da kažem da volim sve one koji tamo čekaju da im se njihova skitnica javi. Da kažem mužu da zalije moje cvećke. Da jedva čekam da mi se pridruži. Hoću Himalaje da gledamo zajedno. Hoću okeane da osećamo zajedno. Idem sad da vidim šta ovde mogu jesti, a da se ne otrujem. Ne razlikujem se mnogo od lokalaca. Kažu da mi oči sijaju. Kažu da ne verujem svima. Kažu da sam hrabra. Kažem da sam hrabra. Kažem da ću sutra trčati ispred Sunca. Kažem da mogu sve. Mogu sve. 
Hvala nebesima.
Do sledećeg javljanja iz sna.

Jun, 2016.

Ovu priču sam izmaštala pre 3 godine. Kada muž nije bio u opticaju. Sad imam njega. Da zaliva orhideju. I goruću želju da stvarno odem sama na put oko sveta. U svet. Do sebe.

Proveriću gde sam za 3 godine. Verujem da ću biti tamo.