Sedim jutros sa ženom magijom. Pored Save. Slušam. Učim. Mislim se: kada porastem, želim da sam ona. Čak i isti kaktus ranac nosimo. Priča mi san da na Savi kupi kućicu i tu okuplja ljude. Pričam joj moj, jasno definisan san, od pre 7,8 godina. Brodić na Savi. Prostor za razne radionice, predavanje, rastuće ljude. Dobre duše. Uz to domaća hrana. Ne verujem. I verujem sve. Gledamo u reku i ne znamo kome da se zahvalimo što se tako spajamo.
U subotu su njih dvoje pravili svadbu. Ljudi, sa kojima nikad nisam pričala o svakodnevnici, ali sam ih zavolela na nekom nivou u kome samo dobrota vlada. Nju, samo kroz energiju. A onda sam je videla. I Anđeo na Zemlji je.
Sedim do drugarice, slušamo zdravicu, kažem joj: mi smo svedoci ovog trenutka. Spojeni smo i ovde smo. Trenutak prolazi. Ali sećanje ostaje. Trenutak ide u večnost. I mi smo deo toga.
Ovog vikenda sam bila pijana od sreće. Da mi je neko mogao otvoriti dušu, bilo bi ljubavi za 5 galaksija. Ima je i pustila sam je. Ljudi koje srećem je takođe imaju.
I ja ih volim. I ta osećanja idu u večnost.
Svakodnevnica nam je suđena. I često nije tako magična. Zato s vremena na vreme treba da zastanemo i samo da zagrlimo trenutak, osobu, dan pored nas. Jer se neće vratiti. A zauvek nas oblikuje.
S ljubavlju. Bukvalno.
Jasna
P.S. Ako hoćete muziku koja miluje dušu, tu je novi album od The National. 🙂
life, lens & tales 