Koliko koštaju život i smrt u Srbiji?

Bio je Đurđevdan i samo što smo stigli iz Berlina i otišli do crkve po sveće.
Miloš se vratio u auto sa suzama u očima. Pitam ga šta se desilo. Kaže kako je upravo prisustvovao pretužnoj sceni. Umrla je jedna baka. Nečija majka. I došli su da zakažu popa. U tom bolu i agoniji, ti moraš da ideš da zakazuješ nešto. Ludilo samo po sebi, odvajkada. I priča mi kako im je žena koja radi tu, na zakazivanju ispraćaja na onaj svet, grubo rekla da je to 10000 dinara. Onako šalterski.

Dobar dan. Umrla mi je majka, ja bih da je sahranim.

Dobar dan. 10000 dinara, gospodine.

Evo, i sad želudac kreće da mi se prevrće. Bili smo u šoku. Znamo. Sve se plaća. Ali može li to malo ljudskije? Žena je umrla. Žena je imala život. Osećanja. Priče. Ljubav. Ne ide to tako. 10000 za transport na onaj svet. I okajanje greha.

Malo posle toga smo otišli u Maksi da dokupimo nešto i ljudi ispred nas su imali brdo stvari i račun je bio ogroman. Shvatila sam da su to sve stvari za slavu. I došlo je do plaćanja. Na čekove. I ja opet u Miloša pogledah. Stvarno će na čekove proslaviti slavu?
Da ne budem shvaćena pogrešno / ja sam odrasla u porodici gde se protežeš koliko si dugačak. Mislim da Bog to odobrava i mislim da je to fer. I onda mi je strašno da neko napravi slavu, da proslavi tog Svetog Georgija na čekove. Samo da bi se reklo da se slavilo. Verovatno u hrani i piću preteralo. Mislim da ovaj Bog u kog ja verujem, nije baš ok sa tim. Čemu preterivanje? U već dovoljnoj nemaštini. Jedan kolač je dovoljan. I nada i rad za bolje sutra. U skladu sa sobom. Situacijom.

Ta scena, na ovu prvu, me stvarno ostavila u šoku.

Ema me zvala u nedelju da mi kaže kako je komšija zapalio ženu. On je rešio da je zapali. Seo je ispred kuće i čekao da sve izgori. Ja je slušam, uznemirenu. Ne mogu da pojmim šta je rekla. Neko je samo odlučio da nekome oduzme život? I vesti su malo brujale o tome. I sad čekamo sledećeg ludaka da to isto uradi. Jer to može tako.

Uzela sam da gledam seriju Černobilj. Pa poredim. Bila je katastrofa i planeta je zatrovana. Mi jesmo bolesna nacija, definitivno. Ali ona bolest koja će nas pojesti i uništiti je duhovna nemaština. I praznina. Koja se kao krater širi. A smrt se nadvija. I pustoši sve.

Ne znam da li može da stane ovo. I da li nas taj Bog vidi. Ili smo se previše zadužili. Nismo plaćali sve rate na vreme?

Znam samo da mi se duša cepa ovih dana.
I nisam sigurna da tom cepanju ima pomoći.

Bože, koliko košta spasenje jednog naroda?