Radava Petrović – baka po ljubavi

Rođena je 14.4.1937. U krštenici stoji 28.4.1937. u Srednjoj Dobrinji, selu nadomak Požege. Pohvalno za tu sredinu – završila je čak 8 razreda i volela je školu. Kaže da je htela dalje, najbolji su mogli da biraju, ali otac je rekao: neka je kući. Ona kaže: hteli su slugu. I proklinje mrtvog oca. Mislim da mnoge bake to rade.
Baka Raca se udala 1958. znači, 21 godina. Opet je naprednija od vršnjakinja koje su tad ljuškale decu uveliko. Kaže pobegla je od jednog momka da bi se udala za dedu Zorana. Upitah: kako bre pobegla od jednog zbog drugog?! Počeše da se smeju i ona i moja baka Mika. (Pomislih u sebi, zavaljena u fotelju pored šporeta na drva, kako je ovo divan prizor na Božić)
Kaže: pa lepo, igrala sam u kolu do jednog ( to ti je momak onda ) ali sam se zabavljala i sa Zoranom. Pobegla sam iz kola od tog i naletela na Zorana. Kurva sudbina kaže. Kažu i da su žene mogle da imaju do 5 momaka. Dok te ne oženi sve može. Smejem se i kažem- wohooo! 🙂
Udala se tako što su cela dva sela došla po nju u čezama. Udala se u kuću ispod moje i od tad je rešeno da ću je ja upoznati i zavoleti. 
Svi kažu da bolje žene u selu nema. Ona se nikad nije naljutila. Ona je za svakoga imala opravdanje i lepu reč. ” Pusti to… ” i ona uvek pusti. Rodila je dvoje dece. I doživela je i praunuke. Kaže da joj je lep život bio ali da je ljuta što je deda Zoran ostavio tako mladu i što više od 20 godina živi bez njega. Moram da kažem da je moje prvo sećanje bilo kada sam imala 1,5 god i to kako deda Zoranu trčim u naručje, tu, u njihovom dvorištu. Čovek vedrog duha i sa ogromnim osmehom me uhvatio u naručje. Ako je takav bio i prema njoj, razumem što je ljuta.
Baba Raca je mamina svekrva broj 2. Kaže mama da je ona svemu naučila sa tih njenih ludih i mladih 16 godina, kad je pobegla sa tatom.
Baba Raca je najbolja babina prijateljica. Kafa na brzinu 2 puta dnevno. Raca – prvi gost u kući svakog drugog dana. Skoro pa član kuće.
Raca je u sobi uvek imala keks kad sam bila mala. I onda ja pored keksa tražim još neke uspomene iz njene mladosti. Bilo me sramota da pitam. Ili se uvalim u njen krevet i gledam stare zidove i crno bele fotografije i to mi je milina! Raca me navukla na mušmule i na najlepše belo grožđe. I na miris dunje. I na neku smirenost životnu. Spoznam ja žal u njenim očima i pričama ali ona ga dostojanstveno nosi punih 80 godina. I tu dostojanstvenost i hrabrost i prihvatanje života želim da imam/o. 
Raca je neko kome sam posvetila prvu priču o ženama Srbije koje nisu poznate, a za koje želim da se čuje i zna i uči. Želim da se zna da u tim selima koja svi ostavljamo žive žene koje su uzori i da ne moramo da idemo na kraj sveta da čujemo mudrost kad možemo i u jednim Tabanovićima sa 100 stanovnika. Radujem se svim ženama koje ću sresti na ovom putovanju i obećavam da će biti zapamćene.

Januar, 2017.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s