Hajde još samo jedan vrh!

Iskočila mi uspomena na google photos kako sam pre 5 godina završavala letnji alpinistički tečaj. Pa se prisetih tog osećanja koje me tad vozilo.

Bila sam u bolesnoj vezi, ali sam se zdravo zaljubila u planine. Stene. U taj osećaj strahopoštovanja. U mir i mudrost koje su mi davale.

Ja dođem ispred stene. Bukvalno se ukakim od straha i od pomisli da izađem na vrh. Od pomisli da ću možda da se razbijem kao kanta. Možda i poginem. Ali ipak krenem. Pa idem. Pa se ogrebem. Uplašim se. Stanem. Otisnem kamenje. Razmišljam kako odustajem ali nema nazad. Već sam u položaju kad nema nazad. Mogu da secnem uže i poginem ili izađem na vrh. Pa šta bude. Pa još malo plačem i onda nastavim. I stignem gore. I preživim. I vidim nove horizonte. I zahvalim se. I odahnem. I predahnem.

Prestala sam da penjem, ali to što sam naučila na steni je moja životna priča.

Često je ispred mene nešto što stvarno mislim da ne mogu savladati. Da ću posrnuti i nikad se neću vratiti. Možda ću i poginuti. Često želim da odustanem. Razbijam se.

Onda se setim jedne izreke: Once you know, you can not unknow.

A ja znam da mogu. Gore. I dalje. I da ću preživeti. Samo sa iskustvom, i u životu, kao i u alpinizmu, pred nas dolaze teži smerovi.

Sa lepšim vrhovima.

%d bloggers like this: