Kada sam bila mala, omiljena igra mi je bila „kućica“. Brata, sve drugare iz sela sam organizovala da budu deo nje. Kada je leto, ja poranim, ćebe stavim iza kuće, pokupim ostatke kafe iz kuće i spremam je na suncu da poslužim drugare. Kradem mami testo da se i hleb ispeče. Cedim lišće, pravim sok. Organizujem nas da idemo na slavu, izmišljenu kod komšija. Savijamo sarme od blata, tortu od blata brat pravi.
Kad dođe jesen, tražimo novi prostor gde nećemo smetati ukućanima. U petom razredu sam napravila najsavršeniju kućicu za barbike u kutiji. To su bili dani posvećenosti svakom detalju.
Jasno vam je onda da je pojam DOM, za mene velika stvar.
Teško mi je pao odlazak u srednju školu, samim tim odlazak od mojih, od svega što čini moj dom. To je bilo pre 12 godina. Od tog trenutka je krenula potraga za nečim što će biti moj novi dom. Jasno mi je bilo da sam na neki način sa tih 15 godina, napustila porodicu i da se neću vratiti.
To cepanje se i danas u nekim momentima čini teško. Tačnije zaceljenje.
Novi dom i porodica su traženi, na neki način i pronađeni, u prijateljima, na svim divnim mestima koja i dalje kažu: vrati seeee. Ja bih, ali uvek mislim, ako na nekom mestu nisam ostala, moguće je da nije za moje korene.
Moj sadašnji prostor, Beograd koji volim… Volim sve, ali ccc. Nije to to.
Dom sam tražila i tražim uvek i u mojim ljubavima. Kao: home is where your heart is. Šta ako heart nije na pravom mestu? Vama, drugoj osobi?
Ništa. Korene i kućicu i samo kućicu, sa baštom i ćebetom i sada već kafom za odrasle i sarmama od zelja, praviti isključivo gde srce jeste. Istinski. Gde osetite da možete i treba da ostanete. I gde nećete morati da se cepate više ikada.
Jer je DOM.
Samo tako i nikako.
life, lens & tales 