Cepanja duše

Nedelja je. I ja sam konačno u mom stanu. Sa mojom kafom. Posle 100 sklekova. I meditacije. Čak sam i doručak napravila sebi.
I razmišljam da želim da pišem. Ali prvi put stajem i ne umem da razlučim o čemu bih. Na čemu se lomi ovaj tekst. I da li mora da se lomi? Kome moram da napišem jasnu priču sa jasnim zaključkom kad sam sebi nejasna u poslednje vreme?
Pa nikome.
Pisanje je moje uzemljenje. Kao trava u Tabanovićima. Na reči mogu da legnem i neće da me pitaju ništa. Samo će me pustiti da budem. I to je za mene bezuslovna ljubav. Dok kucam ovo ljubav počinjem da plačem. Shvatam da sam sebi dozvolila da budem kroz pisanje.
I da svima želim da nađu to za sebe. Da nađu sebe. Čak i ako to svetu deluje kao najgluplja stvar ikada. A svet ko pita?
Jer svet ne vidi. Svet možeš da obmaneš. Da te vidi kako želi da te vidi. Da te vidi kako želiš da te vidi. I nimalo da te ne vidi. Pa gledam sebe ovih dana / krećem se, smejem se, družim se, ljudi bi rekli da sam sjajno, a u meni cepanja najgora moguća. Razmišljanja: da li da kupim kućicu na Tari, negde duboko u šumi gde me niko neće naći ili da zapalim u neku daleku Aziju gde me isto niko neće naći ili da preživim ovde i sada, a na Taru i u Aziju da odem da dišem, a ne da pobegnem?
U svim tim cepanjima sa jedne strane i osećanju ljubavi koje imam za sve duše ovog sveta, potreban mi je samo jedan zagrljaj koji kaže: u redu je, nemoj da se plašiš.
Jutros mi mala sestra šalje poruku da me voli. I tako sam dobila taj zagrljaj za pocepanu dušu. Bukvalno sam se osetila kao onaj smajli u telefonima kome reka suza teče iz očiju. Ona, moja mala sestra, je namirisala da mi je to trebalo.
Ove nedelje. Najteže u poslednjih godinu dana.
Pustila sam smajlija na duši da se isplače. Jer znam da posle toga kreće isceljenje.
A isceljenja su blagoslov.