Jutarnje stranice

Posle dva meseca Srbije, raznih ljudi, dešavanja i osećanja, premeravanja, pitanja i zapitkivanja, suza, hoću da idem, neću da idem / sela sam jutros i upitala sebe: jesam se izgubila u ovome svemu? Tačnije, to zam pitanje stavila na papir. I onda sam shvatila da nisam. Jer je danas 3 meseca od kako SVAKO jutro pišem jutarnje stranice. Ustanem i izručim tok misli na papir. Nekad nije baš tok, nekad je i prepričavanje, pitanje i zaključivanje. U svakom slučaju, ja sam ispratila svoje misli i osećanja na papiru. I kakvo god sranje od njih da je bilo ja sam bila prisutna. U sopstvenom životu. Pisala sam kako ne znam šta ću sa životom nekih dana, i dok sam pisala prolazila sam kroz to osećanje i sebe grlila tim pisanjem. Kakvo god da je stanje, moje je. I čovek sam. I papir mi omogućava da budem. Tako sam došla da ideje za blog, do mnogih drugih ideja i rešenja, da nisam bila ni svesna. Toliku moć ti daje to kad pročistiš misli kroz reči. Razložiš sve u sitna crevca, vidiš šta je korisno, šta nije. Zadržiš. Odbaciš.

Znala sam jutros da se nisam izgubila čak i kad lutam jer sam sebi bila najveća podrška. I kad se smejem i kad plačem. I to je osećaj o kome sam nekad maštala. To osećanje gde znaš da su svi bitni ljudi i situacije bitni, ali da nisu oni ti od kojih zavisi tvoja sreća. Jer imaš sebe. I to je jedino sigurno. Uvek. Još kad sebe oslobodiš, počneš lagano da postojiš. Pa osetiš koliko je magično živeti.

Bilo je jedno popodne kad me Marija upitala jesam pročitala knjigu Put Umetnika od Džulije Kamerun. Ja rekoh ne i shvatih da je to nešto za mene pre nego što je i rekla šta je.

Brzinom svetlosti sam je našla na netu i onda sam je čitala do kasno u noć. Poenta je da uzmete i najmanje 12 sedmica, svako jutro, pišete po 3 stranice toka misli. Bez ikakvog razmišljanja, samo pišete što je na umu. Kao kad idemo u WC i pustimo da izađe. Tako i sa mislima. Niko nas ne gleda. To smo samo papir i mi. I naše misli. Razne. Obojene najlepšim i najtežim bojama. Svime što smo pojeli juče. Ali su naše. Nije potrebno imati dara za pisanje jer niko ne ocenjuje, osuđuje. To neće nigde. Može i da se baci. Pored toga, potrebno je jednom sedmično da sebe izvedete na sastanak sa sobom. Da posmatrate svet oko sebe, mislite i osećate. Budete prisutni. Budete sa sobom.

Meni je sve ovo prirodno došlo jer sam to sve radila i pre izazova. I znam da ću raditi do kraja života.

Nema nagrade za ovaj izazov osim da postanete najbolji prijatelj sebi! Dođete kući. Kod sebe. Pa se sebi obradujete. I onda i druge ljude vidite iz nekog čistijeg ugla. Sve vam jasnije. Vidite im rane. Osmehe. Kao da se razlivaju na staklu zvanom život i volite to što vidite. Jer znate da ste to videli i kod sebe. Prihvatili. Da ste samo čovek. Da su samo ljudi.

Srećno vam bilo.