Te noći je donela leto i bila najlepša

To sam pomislila kada sam ugledala NJU, devojku koja je sela za sto do nas. U haljini na pruge, i osmehom koji se širi oko glave dok priča. Sa NJIM. Koji u mojim očima, pored nje ne postoji. ONA koja odiše nekom vedirnom, lakoćom, nekom hrabrošću, a opet je nežni cvetić koji je za negovanje i čuvanje. Svako malo sam skretala pogled i gledala u nju, njen osmeh i ushićenost dok priča. Pila je veliko pivo. Zaječarsko. A on malo (?!)
Tako je bila sve lepršava pred njim. Kamenom. Koji je pokazivao nula interesovanja za njen let. I osmeh. Svako malo je gledao u telefon. Sa nogama prekrštenim u stilu: ja sam frajer. I sad ću da budem i kreten jer mi se može. I baš mi je delovalo kao da ga neko na silu tu stavio. (Možda i jeste, ne znam, da ne grešim dušu) Ali ne verujem da je ta sila ona. Jer ona je zaljubljena. Koliko u život, tako i u njega. Zatelebana je pravi izraz. Te iskrice u očima su ti prvi znaci zaljubljenosti. Otišla je do toaleta, vratila se i sela do njega. Više je nisam dobro videla. Ali kad sam se spremala da krenem, videh kako ga poljubi i vrat. A on, iz istog, kretensko/frajerskog položaja je samo odgurnu rukom. I to je bilo baš bolno. Ona je počela da crveni i da se hladi pićovnikom. I za trenutak sam videla kako njeni leptiri padaju na zemlju i ostaje samo tuga na užarenom licu.
Toliku želju sam imala da je zagrlim. I da joj kažem da više nikad, ali nikad, ne povredi tako svoja krila. Ona su za let koji neće da se strmoglavi udarom o neki zad. Ona su za neka mirisna polja i nežno, isto kao njeno, čisto srce. Da nikad ne izgubi taj sjaj. I da leti visoko. Široko. I daleko.
Nisam to uradila, jer bi bilo previše čudno. I što mi drugarica reče: pusti je. Mora da nauči. Isto kao što si ti učila. Svi mi.
Otišla sam, ali sam joj posvetila priču.
I želim joj svu magiju sveta.