Zdravica bolu

Danas sam se probudila sa velikim bolom. U glavi. U plućima. I na sve to, sa bolom u duši.
Došao drugar, sa svim pratećim elementima. Kad ja ne obraćam pažnju na njega, on baš mora da se utisne u svaki delić tela da ga primetim.
I pomislim kako sam o svemu pisala poslednjih meseci ali nisam o njemu.
Jer, na papiru, sve mi se lepo dešava. Ali sam zanemarila činjenicu da je svaka promena bolna, da je svaki milimetar odrastanja duše bolan. Osećaš kako ti kosti krckaju, kako ne možeš da dišeš, ideš često u wc ili ne ideš uopšte. Variš promenu ili ne.
Dobro je što sam naučila kako se na finiji način kaže da se osećaš posrano i očajno, pa sad mogu i na nemačkom to da kažem kad mi kažu: Wir geht es dir?
Svakako, o bolu ne možeš mnogo da pišeš. On ne donosi neke super zanimljive događaje. On samo bude tu i ti sa njim. Ja ga čak i negujem. Pustim tužne pesme i patimo moj bol i ja. Prolazimo se. Dok se ne pozdravimo. I dok ne naučimo lekciju. I srastemo. Jer smo jedno.
Pustite da vas boli.

Leči.