„Hajde sad. Zapamti šta sam ti rekao. I razmisli. I znaj da sam ti ja oslonac. Svima vama.„
Izgovori moj tata Branko juče na stanici, odakle me ispratio po ko zna koji put. Sad samo malo dalje. Zna da nećemo skoro pričati ovoliko. I ovako. Da ću mu svaki put dolaziti neka malo drugačija ja. Novija ja. Odraslija ja. Da će sve do tad strahovati da li sam zaista dobro. Da li sam „svoj čovek“. Kako on naziva vrhunac zrelosti. A znam da jedan deo njegove duše želi da sam i dalje mala. Da se nikad ne povredim. Da me niko ne povredi. Da samo on želi da me čuva i ne pusti u svet. A opet me pustio. Daleko. I svuda gde je možda on želeo, a nije mogao.
Sela sam u autobus i sećala se svih naših razgovora. Baš ih je bilo dosta. To su bili trenuci gde prepoznam tatu u sebi. Onog malog dečaka, sa puno snova i uzavrelom dušom. Koji sebe daje celom tom dušom. Trenuci gde su nam te iste duše na istoj liniji i gde znam da sam baš ja rođena da budem njegova ćerka. Gde mu oprostim za svaku tešku reč, za sve što nisam mogla da razumem. Za sve njegove strahove koje sam ja proživela. I kad to sklonim, tu mrežu raznih osećanja, udaljavanja i ponovnih spajanja, ostane samo ljubav. Bezuslovna.
Sedele smo na moru pre par dana, iznurene od pešačenja i vrućine. Za stolom, dijagonalno od nas, sedeli su otac i ćerka. On je slušao. Ona je pričala. Možda je i on progovarao, ali tiho. U svakom slučaju govorio je dovoljno jake reči, pri čemu bi ona položaj tela postavljala kao da je vežbala te susrete. Ispravi leđa, uze gutljaj vina i izgovari: „Tata, imam 36 godina i svoj sam čovek„. I onda nastavi da priča, o njihovom odnosu. Jasno. I meni se učinila kao baš hrabra osoba. Dok nisam shvatila da je to ipak razgovor gde ona pokušava da mu dokaže koliko je zrela. Odrasla. Nikako mala devojčica.
Razmišljam juče o toj sceni, pa o tati. Shvatim da ćemo mi zauvek biti njihove devojčice. Šta god uradile, koliko god ojačale. Koliko god postale „svoji ljudi“.
I to je ok. Zaista je ok. Dokle god nam njihova ljubav ne vezuje krila, pustimo da nas vole. Kako znaju i umeju. Neka smo najhrabrije pred svetom, ali da nikad ne zaboravimo odakle je ta hrabrost došla. Odakle smo mi došle.
Tata, volim te.
life, lens & tales 