Odlazak i povratak?

Sreda je. Za 7 dana ću biti spakovana za Berlin. Opet. Posle 3 meseca u Srbiji.
To je jedina misao koja tutnji kroz glavu i iza sebe ostavlja veliku prazninu.


Pre samog dolaska bila sam zabrinuta kako će izgledati dani ovde. Dala sam otkaz, a naviknuta sam na rad. Nisam znala da li želim da vreme provedem u Beogradu ili koje kuda. Nisam znala da li ću naći dobrog profesora za nemački. Nisam znala da li će da mi se smuči sve ovde i da li ću biti sigurna u odluku za odlazak. U svemu tome sam samo pustila da mi se život dešava. Tri meseca su prošla, a da nisam trepnula.

Sad tek ništa ne znam. Osim da je rad na sebi teži od bilo kakvog odlaska na posao. Plus ne primaš platu. Shvatila sam koliko sam neki stvari zanemarila, kod sebe, i sad su došle na naplatu. Koliko sam se pretrpavala poslom da ih ne bih videla. A onda su počele da me dočekuju, posle prvog slobodnog dana. Sad smo u miru. Shvatila sam koliko su moji koreni ovde duboko usađeni. Od prvog dana života, do sad. Sve sa sobom nosim. I osećam. Moje Tabanoviće i odlaske sve dalje i dalje. A mreža je sve veća. I kompleksnija. Ljudi koje volim. Osećanja. I da uopšte ne znam kako u toj mreži može da ima mesta za neke druge ljude tamo daleko. Za neka nova mesta. I ljubavi. Osećam kao da će da me proguta. Sopstvena širina.

Kuvala sam se u prevozu, ceo Beograd je u radovima, ipak, nikad mi lepši nije bio. Obišla sam ga pešaka 333 puta. I u tim kilometrima uvek našla nešto novo ili se prisetila starog. Pisala sam blog redovno i inspiracija mi je nepresušna. Valjda zato što sam pustila da sve osetim. Shvatila sam da je moja svrha da se bavim sobom, opažam i zapisujem i da kroz to pomognem. Imala sam prvi live govor kod jedne divne Jovane. Pričale smo o suzama. Bila sam presrećna što sam deo toga. Onda sam se vratila suzama jer od najbližih nisam dobila podršku. Pa sam to prebolela uz more. Neka prijateljstva učvrstila, a neka sam u duši stavila na pauzu. Bila sam uteha, pomoć, sestra, tetka, unuka, ćerka. I dobra sam bila u tim ulogama. Preispitala svoju ulogu supruge. I životnog partnera. Našla profesora nemačkog, koji nije samo profesor, nego čovek kome je to životni poziv. I uz koga počinjem da volim taj jezik dok u glavi lebde slike Portugala. Dobila cimerku. Zapalila u momentima kad mi je trebalo samo da ćutim i dišem. Izvežbala telo da uradi 100 sklekova. Duša mi se pocepala na milion komada i proces zaceljenja će da traje.


Vraćam se u taj veseli Berlin kao ratnik sa fronta. I ne znam koja JA ću tamo da dođem. Milošu. Našem domu. Tom novom svetu. Poslu. Sve što znam je da imam neku novu snagu, spremnu za svet. I znam da me taj svet čeka. I da će uspeti da se smesti u tu moju mrežu. I da ću ga doživeti. Dok se ne vratim poljima pšenice i zalasku Sunca na nekoj poljani. Ovde. U Srbiji.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s