A šta ti ćutiš dok ćutiš?
Već uz samu pomisao na ovu rečenicu me obuzme jeza. Od mog ćutanja. I ćutanja gomile drugih ljudi. Jer sve zaista bitno je kod nas tabu. Može se pričati o raznim gadostima i glupostima i to je ok. I svaka šuša to može raditi. I to je ok. A šuša je mnogo.
Sa druge strane imamo ljude koji misle da je sramota reći kada preživljavaju nešto loše. Sramota ih je da izraze strah, tugu. Da zatraže pomoć.
Jedna od tih koje ćute sam bila i ja.
Prvo ćutanje je bilo kada sam bila mala. Bio je jedan deda u selu koji je sebi davao za pravo da plaši druge ljude, tuče ih u mraku. Napada i decu i starije. Za mene je on bio najveće čudovište koje sam srela. Policija je naravno pustila da se on slobodno kreće. Nikad nije bio kažnjen. Jer srpska posla. Ja sam noćima strepela i molila se Bogu da nam ništa ne uradi. Tek kad bih čula da su se ugasili traktori i da se on smirio, ja sam mogla da zaspim.
Kad sam otišla u gimnaziju, strah se umanjio. Kada sam čula da je umro, samo sam sela i isplakala se za sve godine strahovanja. Osetila sam veliko olakšanje, a sa tim je došao i oproštaj.
Mojima nisam umela da kažem koliko sam se plašila. Vremenom sam i njima oprostila što nisu umeli da prepoznaju taj strah.
Drugo ćutanje je nastupilo pre 6 godina uz jednog dečka. Bila sam zatreskana mesec, dva. A onda sam shvatila da nešto nije u redu. Samo što tada nisam umela da prepoznam šta je u pitanju. Pametni manipulator. Koji se hranio mojim strahom. Kasnije sam saznala da nije moj strah bio jedini.
Počelo je uz blage ucene, da se nećemo videti ako se ja vidim sa društvom. Da ja njega ne volim dovoljno… Onda komentari kad se šminkam.. Da sam kao druge kurve… Da izađem u grad. To ni u snu. Ako neću na penjanje, ja sam kukavica. Tatina princeza. Sve moje nesigurnosti su izmanipulisane. A mene je bilo sramota da kažem koliko mi je teško i da ne znam u šta sam se uplela. Neke drugarice su bile svedoci toga ali to nije bio ni delić onoga što sam u sebi preživljavala. Kada poludim načisto i poželim da odem, on bude najdivniji na svetu dva dana. I opet u krug. Trebalo je mnogo vremena da dođem u situaciju da i ja postavim neke uslove. Nisu ispunjeni. I ja sam prekinula. Agoniju. Osećala sam se kao da mi je neko izvukao glavu iz bureta vode gde se davim. Nikad jače nisam udahnula. Agonija nije tako lako prestala… Dugo je trebalo da shvatim da sam bila žrtva psihičkog nasilja. Trebalo je vreme da se oporavim od toga. U tom oporavku sam povredila neke bliske ljude…
Trebalo mi je vreme da podelim to sa nekim. U celini.
Ono što me najviše uznemirilo je činjenica da je svaka druga, treća osoba doživela neku vrstu zlostavljanja. A da nisu znali da je to to. Zajednička crta svima nama je osećanje stida. Krivica. Svi smo mislili da smo potpuno krivi za sve što smo doživeli i da zato moramo da ćutimo. I pustimo ludake da šetaju slobodno.
Dok neko nekog ne ubije. Ali ni tad se ništa značajno ne promeni.
Ono što mogu ja, kao i svi ostali pojedinici koji su slično preživeli, je da pričam o tome. I da se ne stidim. To što smo u nekom periodu života bili pogodno tlo za taj mrak, ne znači da je to normalno i da to iko zaslužuje.
Jedina divna stvar u svemu ovome je da su svi ljudi, koji su prošli kroz slično, najveći borci koje znam. Pozitivni. Odlični. Sjajni. Ljudi kojima se divim.
Pričajmo o tome! Spasićemo živote!
Pričaj o tome.
Nisi sam/a.
life, lens & tales 