Taman?

Primetila sam jedan obrazac ponašanja koji češće primenjujem u poslednje vreme, a koji mi se ne sviđa. Setila sam se da sam to i pre radila, ali sad mi već smeta i nije mi prirodno. To je sputavanje sebe. Dok pričam bližnjima o srećama. Tugama. Bojama moje duše. Snovima. Mogućnostima. Sputavam sebe da bih bila TAMAN i da ne bih štrčala. Ljutnju oduvek sputavam i razmišljala sam ovih dana kako sam i ljuta jer sputavam ljutnju često. Progutam je i ona pređe u tugu. Tuga je nekako prihvaćenija. Ali ljutnja je opasna. Ona se ne pokazuje. Može se desiti da se od nekoga i udaljiš. A to je strašno. A možda i neophodno zapravo?!
Isto tako i za sreću. Primetim kako ublažim, razvodnim radost, uspeh, boje, da ne bih baš stajala na muku nekome ko možda nije toliko dobro. Ko možda nije stigao gde želi. I kako ja sad da kažem da mi je dobro, a na istom smo bili… Od dana rođenja. Svi.
Mislim da to potiče iz kuće. Sredina u kojoj sam odrastala nije baš sredina koja podržava uspeh, pošten rad i radost. Previše sam se zavisti nagledala i mi iz kuće smo se uvek trudili da se dodatno ne izdvajamo. Ćuti. Ne zameraj se. Ne govori o sreći. Da ne staješ na muku. Da budeš taman. Jer kad si taman onda se uklapaš i sa svima možeš. A posebno ako je nešto loše.

Valjda je to zato reč koju najviše mrzim. Taman je sinonim za sputavanje. Iz taman pozicije nikad ne dobiješ krila, jer su ona krajnost. Nikad i ne progovoriš i oteraš sve u tri lepe jer si tad živčan. I to je krajnost. Ostaješ leptir zarobljen u čauri. Da bi svima ugodio.


Je l’ ste vi taman ili je l’ vam to potaman?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s