Rešim ja juče da dozvolim Milošu da me izvede napolje dalje od našeg kraja. On toliko toga želi da mi pokaže ovde, ali ja ne mogu. Opet sam upala u period koji je bio i januaru, a to je da ne smem da idem dalje od našeg kraja, parkića, jezera. Plašim se. Jer znam koliko su lepa neka mesta i imam osećaj da će to da bude previše za moje srce. Da nisam spremna sad da se zaljubim u Berlin ponovo, kad nisam prebolela Beograd i Srbiju.
To je ono kao kad izađete iz teške veze i znate da je to ispravno, ali se držite osećanja u sebi kao pijan plota i ne dozvoljavate novim, finim momcima da vas šarmiraju. E tako ja sa Berlinom. Odbijam da se zaljubim, zato neću ni da ga upoznajem. Jer već sam se bila zaljubila i onda smo morali da se rastanemo.
U svakom slučaju, prepešačimo mi sinoć desetak kilometara. Mojim omiljenim ulicama. Naravno da sam milion fotografija napravila, naravno da sam bila kao turista iz Japana. U sve gledam samo ne ispred sebe. Ljudi su svuda i deluju bezbrižno. To me najviše slomilo. Njihova sreća, lakoća. Tako dostupna, svuda. Ljudi sa svih strana sveta. Raznih boja kože. Kroz glavu mi prolazi kako toga nema kod nas u tom obliku i ne znam da li će ikada biti.
Pada mi na pamet kako sam prošle jeseni na Bosforu plesala sa ljudima sa svih strana sveta. I koliko sam bila srećna i koliko sam to bila ja. Koja je prigrlila svet.
Berlin je divno mesto da opet prigrlim svet. I on je mene prigrlio. Tako divno, dok duva vetar, na sve strane svetle lampice i violina svira muziku iz Kuma.
Da li da si dozvolim da se zaljubim?
life, lens & tales 