Išla sam da se pozdravim sa jednom Marijom. Posle 5 godina u Berlinu rešila je da se vrati u Ukrajinu. Išla sam sama u Pankow. Deo grada gde žive stari Nemci. Niža klasa, kažu. Ima čudnu stanicu. Kad prođeš kroz nju izađeš u kraj koji izgleda kao neko selo u Velikoj Britaniji. Nije da sam bila, ali tako zamišljam. I mnogo je lepo. I niko ne zna kako da nađeš broj zgrade, ali to je ok.
Elem… Marija. Upoznala sam je pre 2 godine u firmi i učinila mi se kao neko sa kim bih imala o čemu da pričam. Slučajni susreti su to i potvrdili. A onda se javila, evo, da se pozdravimo. U Berlinu. Ja došla. Ona pošla. Slična osećanja, iz različitog ugla. Ja treba tek da počnem da živim ovde i da doživim. Sve. Ona jeste i vraća se odakle je došla. Odakle sam ja pošla. Porodici, kojoj treba pomoć. Prijateljima. Još se i zaljubila. Opet. U Ukrajini.
Gledam njene stvari. Kofere. Ostatke propale veze. Ona sedi u tome. Jede humus i živa je. Srećna je.
Ohrabrila me. A da to i ne zna. Stajale smo na terasi. Jedna Dunja, ona i ja. Malo dimile. Pričale razne priče. Gledale u daljinu sa sedmog sprata. I bile smo žive. Bilo je stvarno.
Preživela sam još jedan dan. Rekoh sebi dok sam se sama vraćala kući.
Bila je ponoć. Nikad tako kasno nisam bila napolju ovde, ali od kada je ova moja jednogodišnja selidba počela, nikad se nisam bezbednije osećala.
Jer sam zbog Marije videla da je sve ok. I sve su faze. I sve su nijanse.
A kao što Tokin kaže: ovde je sve drugačije, osim tuge. Svakako se nadam da će to sve drugačije, da je ublaži vremenom.
Ovih dana su rođendani ljudi koje volim. Integrišem se. Teže i jače ovaj put.
Želela sam da napišem srećnu priču za njihove lepe dane, ali znam da je ovo sve što od mene mogu dobiti ovih dana. Jasnu u navikavanju. Jasnu u stvaranju nekog novog sveta. Koji i jeste JA na neki način.
Šaljem bezuslovnu ljubav. Gde god bila.
Srećan rođendan.
life, lens & tales 