Devojka iz 48-ice

Ima jedna devojka sa kojom pet dana u sedmici delim relaciju kuća-posao. U isto vreme dolazimo na stanicu i uvek je vidim u busu kada se vraćamo sa posla. I ima nešto kod nje što mi se mnogo sviđa. Verujem da je to što je u moru istih cura, ona drugačija. Drugačije zrači. Vidi se da vodi računa o svom biću. Ima lepu kosu. Blago oštre crte lica. Nije jako našminkana, ali opet joj se ističu oči. Zgodna je, ali ne preterano. Onako, taman. Prirodno. Lepo je obučena. Dok je gledam, zamišljam kako je odabrala baš tu košulju. Sa kojim mislima je ustala. Kakav će dan da joj bude. Koje ljude će da sretne. Kako će da se oseća na kraju danu. Da li voli. Da li ima brige. Šta joj vedri dane. Sve sam želela da znam, ali ipak da ne saznam. Samo da kreiram njen život u mojoj glavi.

Ona ima onaj pogled sve je moguće. Iako osećam da se plaši sveta. Ima nešto životno u njoj, u moru mrtvih duša. I to me ubacilo u taj začarani krug, u kom mi prija kad je vidim.

Ona je samo jedna nepoznata devojka iz autobusa, koju često srećem i zbog koje se pitam. Možda je sve u vezi sa njom moja projekcija. Ako je, dobra je.

Jul, 2017.

Priču sam pisala pre dve godine. Prošlo je više od godinu dana od kad devojku nisam srela.

Probudila sam se jutros i zanedostajala je.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s