Bila sam vrlo nemirno dete, od kada sam prohodala, a možda i pre. Jedva su u kuću mogli da me uteraju, uz jurnjavu i dreku. Zamislite onda kad to dete dobije astmu i uz svaku jaču aktivnost ne može da diše i ide na inhalacije i kod doktora raznih i tako celu osnovnu školu i kroz gimnaziju, dok nisam dobila napad pa su me smestili u bolnicu i bockali i opet ponavljali da je astma u pitanju i opet pumpica. I baš mi je teško padala bilo koja fizička aktivnost, osim vožnje bajsa po selu. I osećala sam se tromo i da se nikad neću nadisati, ali nikako u glavi nisam htela da se pomirim sa tim da sam ja bolesna i to je to. Onda sam na faksu upoznala jednog dečka iz Rumunije koji mi je pričao kako se on dugo mučio sa istom boljkom i isto nije dao da ga uloga žrtve upeca i sada planinari po celoj Evropi. To je bilo 2010. Ja sam još išla na kontrole i sl, ali sam uporedo počela da radim stvari kojih sam se jako plašila. Da upoznajem nove ljude, da putujem, da idem na neke sitne akcije u prirodi. I sećam se da sam posle jednog studentskog događaja u Nemačkoj prodisala i više nikad nisam imala gušenje. Kasnije sam pročitala da je astma bolest neisplakanih suza i osećaja gušenja u sebi. Znam tačno gde i kako sam se gušila.
Kako je astma otišla, počele su neke druge stvari da se gomilaju, samim tim i veliko nezadovoljstvo svojim telom i veliki stid od istog. Milion puta sam čula kako nema razloga da se tako osećam, ali to je bilo jače od mene. I nije bilo do tela, bilo je do svega u meni. I onda sam ga izmučila poštenski, beskorisnim dijetama, gladovanjem pa onda jedenjem velike količine slatkiša. Balans nikako nije postojao. Stalno restrikcije i stalno kazne koje plaća telo.
Onda sam uz jednog dečka krenula da idem na penjanje i planine, i bez obzira što je ta veza bila loša po moju psihu, shvatila sam koliko moje telo može, da penje, da hoda, da se ne plaši. Ali ni tad nisam mogla na silu da se zavolim i velika fizička aktivnost je bila iznenadni šok i često sam bila izmučena da me polako odbijalo sve to. Iz te veze sam isto izašla i prodisala, ponela ljubav prema planini i rekla sebi da moram da se sredim.
Ali onda je kao posledica svega, poludela štitna, od koje sam svaki dan postajala sve mršavija i mršavija i ljudi su govorili, blago tebi, ali ja sam bila nezdravo mršava i osećala sam se loše. Živela sam sama, pokušavala da vežbam, ali aritmija je bila jača, želja za slatkišima, pod uticajem jakih lekova, još veća i onda sma u roku od pola godine dobila 13kg. To je za mene, već nezadovoljnu svojim telom, bio strašan šok. Na moju visinu to nije izgledalo tako strašno, ali taj osećaj bespomoćnosti, jer nisam jela mnogo više nego inače, je bio užasan. Nije mi se išlo na posao, oko mi je suzilo, morala sam da kupim odeću za broj veću. I to je trajalo i trajalo. Sad kad se setim, sve je bilo kao velika agonija. Ema mi je govorila da je to možda pravi trenutak da zavolim telo, ako ga budem volela kad mu je loše, lako ću ga voleti u dobru.
Napomenuću da sam ja i tad radila vežbe i telo je bilo snažnije zbog toga. Bar nešto. Tako sam i uvela naviku kućnog vežbanja u svoj život. Išla na poneko planinarenje, ali to mi je tad još teško padalo.
Onda sam shvatila da mi lekovi ništa ne pomažu i prešla sam na čaj od ruzmarina, žalfije i matičnjaka i svakodnevnim ispijanjem u roku od pola godine vratila rezultate u normalu. Kako sam lekove smanjivala, počela sam da mršavim, a pošto sam i dalje vežbala, dobijala sam sve veću motivaciju.
Mogu reći da mi je izlečena štitna i posvećenost zdravlju, kao nekome ko dolazi iz porodice gde se o sebi najmanje brine, najveći uspeh od prošle godine. Uz to sam imala snage da odem i na dve, tri planinarske ture i godinu sam završila mnogo srećnija i zdrava.
Onda sam tako gledala Miloša kako ide u teretanu, trči i sve ljude oko mene i uvek sam mislila da su to ONI. Koji mogu. I ja koja ne mogu.
Onda sam shvatila da ta, ista ja, već godinu dana, mogu da nabrojim na prste ruke kad nisam uradila neku vežbu. Ako sam kući, radim čučnjeve sa bebom. Ako sam van Srbije, plank, čučnjeve, zavisi od prostora. Koliko god da sam umorna na kraju dana, ne idem na tuširanje dok ne odradim seriju vežbica. To ne traje duže od pola sata. Vratila sam se planinarenju. I kao najveća stvar za mene, kao pobeda nad astmom i štitnom i svim strahovima, trčanju. Nije to ništa preterano, ali za mene je dosta. Više nema njih koji mogu i mene koja ne može. Već i ja mogu. Nekad lakše, nekad teže ali ne odustajem. A pošto se nikome ne dokazujem, nemam cilj smršati do svadbe ili do toliko kg i ostale kratokoročne ciljeve, onda mogu dosta. I uživam u svakom trenutku u kom uviđam šta je moje lepo telo sposobno. Bez dijeta, koje ga koče, bez siljenja. Samo uz ljubav i duboko poštovanje i zahvalnost.
Znam da najbližima nije bilo lako u svim mojim fazama, ali zato su i dalje najbliži.
Jutros kažem Milošu hajde trčaćemo sutra zajedno, danas je vrućina. I onda shvatim da ću se i od trčanja na vrućini, bar kratkog, bolje osećati, nego da ne radim ništa. I odem, jer mogu. I ja.
A kad mi sledeći put kažu da sam lepo smršala, kao jedino merodavno u ovom plitkom društvu, zahvaliću se i pitati: šta si ti uradila lepo za svoje biće u poslednje vreme?
Avgust, 2018.
life, lens & tales 