Previše?

Nedavno sam dobila par komentara da me ima previše na društvenim mrežama. Bliske osobe sam pitala za mišljenje, iako sam odgovor znala i sama. One su mi dale odgovore kao što su: previše sadržaja, slika… Dobro. Postoji dugme za sakrivanje. Brisanje. Vidim da nije u tome stvar. Stvar je u previše emocije koja je tako javno podeljena. I koja može da zaboli i druge. I koju ja jesam svesno delila. Život, priče, sumnje, odmotavanje klupka. Lepe dane. Vedre dane. A i one manje sunčane. Malo me to pogodilo, jer sam i ja bila u fazi kad mi je trebalo da se opet naviknem na život ovde, nove okolnosti, planove. A iz Srbije sam došla baš sa previše utisaka.

Rešila sam da se malo udaljim i smanjim kontakt i razmislim o svemu. Pauza mi je prijala, samo iz razloga što nisam morala da mešam tuđe sadržaje sa svojim. Već sam te moje iskristalisala malo, dala sebi neki mir, neke nove, dobre navike. I dala sebi obećanje da ću praviti pauze i ići k sebi svaki put kad zaželim.

Ali nikad neću prestati da pišem, pričam i delim. Svoja iskustva. Krenula sam redom i setila se svih ljudi koje sam inspirisala, podstakla na promenu, posle veoma ličnih i bolnih priča. Bulimija. Psihoterapija. Selidbe. Raskidi. Bol. Radost. Rast. I osetila sam veliku zahvalnost. Na njima. I prema sebi.

Društvene mreže svi koristimo kako i koliko želimo. Moje iskustvo je samo pozitivno, jer sam upoznala toliko magičnih ljudi sa kojima sam sad u kontaktu, što se ne bi dogodilo da se nisam okuražila i pritisla to share/post dugme.

Pola života se rešavam osećanja nedovoljnosti, koje sam ponela iz kuće. Kad se ono ublažilo, kad sam pustila sebe, postala sam previše. Samo što me ovaj put to ne pogađa toliko, jer svako ima svoju meru i to je ok.

Što kaže drug: radiš šta hoćeš i to je to.

Moja mera za iskrenu emociju, otvaranje i deljenje je neograničena. Čak i kad za to platim neku cenu.

Hvala mi na tome.