Bio je januar kada sam otišla na neki govor, nekih žena, iz nekih velikih firmi ovde. Pričale su o raznim stvarima, svet ljudskih resursa, kako funkcionišu te organizacije, uglavnom ništa meni toliko nepoznato. Ali ja sam izašla sa tog događaja i počela da plačem. Od neke radosti i tuge. Na pameti mi je bila mama, to je izazivalo suze tužnice, a sa druge strane sam bila ja i čitava lepeza mogućnosti. To je izazvalo suze radosnice i neko malo cepanje u meni.
Danima sam bila pod utiskom. Razmišljala o ženama sa kojima sam odrasla, pa o ženama koje srećem i koje žive totalno različite živote. Pokušavala sebe da nađem u tome. Kako da odem od jednih u sebi, približim se ovim drugima, a ne izgubim se.
Odrasla sam u kući, okruženju, gde nisam sigurna da žene imaju svoj novčanik.
I ako imaju, u njega stavljaju pare koje se uzimaju sa mesta gde stoje pare u kući. Naravno, njima upravlja muškarac. Naravno i da svi doprinose da se ti novci stvore, ali činjenica je da se muškarac i dalje pita za kupovinu, i sl. Ne mogu reći da to mesto gde stoje novci koje kuća zaradi nije meni donelo blagostanje. Surovu istinu kako se stvara novac na selu. Kako se troši. Koliko je zapravo 1000 din i neke druge kompase. Ali znam i osećaj koji mi se stvori kad mi mama ili baba daju neki novac, nekako prokrijumčaren mimo tog mesta. Iako je to sve isto. Taj osećaj tuge i ljubavi i shvatanja da je njihov ceo život tu, na tom selu, među tim kravama, njivama, ručkovima. Da moja mama nikad neće uzeti svoju platu i otići i kupiti sebi šta želi ili potrošiti u kafani ili voditi sebe samu na ručkove… šta god želi.
I onda ja / za koju oni žele da bude ta. I koja je na dobrom putu.
Ali ne znaju koliko je meni teško da ih napustim u sebi. Koliko mi je teško da prihvatim da mogu da imam platu kao muškarac, da budem finansijski slobodna, i još gomilu stvari mimo toga. Da možda nekad ja nešto vodim. Da ja budem malo kao tata, ali da sam Jasna, devojka, žena, devojčica sa mnogo želja.
Juče sam prošla završni razgovor za jednu firmu ovde. Tri razgovora, brdo muškaraca. Sve je bilo dobro zapravo, uprkos mom strahu. I naravno da je najteži deo za mene bio pregovaranje plate. Nisam mogla danima da se u sebi odvojim od te neke cifre, koja je bebi cifra za malu Jasnu. Onda je došao taj neki čovek i rekao, ok, vrednost tebe na tržištu je tolika i tolika. Hvala mu što mi je olakšao.
A ja sam izašla iz te zgrade u svojim šljokičastim patikama za devojčice, shvatila da sam pobedila te tamo tate i dečake. Da nisam baš mala Jasna, da upadam u igru i da odlazim od mame, bake, tetke, strine. Tate. Da mogu i da vredim. Na njihovu radost.
A u to ime ću se napiti od prve plate za velike devojčice.
life, lens & tales 