Šetali smo za vikend i u adidas radnji ugledam patike mog detinjstva. Klasičan model. Sa tri crte. I kažem Milošu: ovakve patike je meni tata kupio kad sam krenula u prvi razred. Znam da se ne sećam ničega od te prireme za školu, osim tog momenta kad smo tata i ja sami i on mi kupuje te patike. I njemu iste. Bile su 100 maraka. To je tad bila cifra, ali kretala sam u školu do koje je trebalo pešačiti 10km svaki dan. Tata je to znao. Znao je i da smo od tog trenutka zauvek slični i da ću ja da ličim na njega.
Do pred kraj gimnazije, tata je išao sa nama da kupuje obuću. U osnovnoj školi se znalo da dva, tri puta godišnje idemo da kupimo šta nam treba. Kvalitetno i da traje. Uglavnom je to bilo pre početka krompira, a posle kupljenja šljiva.
Tata je obuću voleo da pregleda dobro, da vidi da li je prošivena, da li će da propusti vodu. Da li je koža. Nekako je to bio naš ritual. A opet je dozvoljavao da sami biramo, samo uz njegove smernice. Dok ovo pišem, shvatam da nas je tako usmerio za sve u životu.
Mama je bila zadužena za knjige, pribor, omotače, nalepnice. Mama je učila sa nama.
Uz pakovanje zimnice i ostale kućne poslove.
Videla sam te patike i naglo se vratile u sve jeseni mog detinjstva. Dok sam u tim patikama upadala u seoske voćnjake da ukradem jabuku, dok sam igrala fudbal, gađala dečake u cevanice, skakala u barice i blato / ja sam se spremala da sve jeseni mog života pređem u dobrim patikama, čvrstim korakom, hrabro i ludo. I da uvek neke nove škole pohađam.
Here I am.
life, lens & tales 