Stiže mi od M. priča o vodiču iz Ruande. Kako je otišao u Belgiju, ali sve o čemu je uvek sanjao je da se vrati u Ruandu, da bude dobar vodič i da pokaže svetu svoju državu iz drugog ugla. Tu je on upitao devojke sa ture: a o čemu vi sanjate?
Čitam poruku još nerazbuđena i instant se pridižem. Kao da je to pitanje sve što mi je trebalo da se trgnem. Već 10 dana sam u Srbiji. Obišla moje, prosvadbovala, vratila se u Beograd, ostala sama u stanu, kao pre par godina kad sam svila svoje gnezdo ovde. Hodam ulicom, ni na nebu ni na zemlji sam. Čekam ambasadu da se prilepim tamo. Ovde sam se već malo odlepila. Ne možeš biti turista 4 meseca u gradu u kom si živeo. Jer uvek želiš nazad život, a ne odmor. Nisam pisala 10 dana. Razmišljam, milion tema, ali ne znam kako da sklopim sve. Kako da se snađem. Pa se pustim da budem.
Do ovog pitanja jutros. O čemu vi sanjate?
Odavno nisam pisala taj spisak. Odavno nisam razmišljala o snovima. Ponekad kad vidim da je neko postigao nešto zanimljivo, pomislim da bih možda i ja volela, ali…
Aj da počnemo.
Jasnini snovi za šest života:
1. Da obiđem svet na biciklu. Svaki kutak sa atlasa, koji sam znala napamet. Iz enciklopedija koje sam gutala kao mala. U mojoj sobi, na tavanu. U mojim Tabanovićima. Da u tom obilasku volim, prihvatam, razumem i osećam razne narode. Njihove živote. Sreću i tugu. Dane. Da o njima pišem. Da fotografišem. Da igram pijana od radosti i shvatanja koliko je DOBRO univerzalna jednačina.
2. Da se iz sveta vratim U Srbiju, negde u moj kraj. Ne znam da li je to moguće danas. Ne znam šta bi te širine donele meni i kojim očima bih gledala povratak, ali sanjam da svet u meni pomešam sa onim što su me naučili u kući. Poštenom radu. Verovanju u dobro. Ljubavi prema zemlji. I da na toj zemlji radim. Gajim krompire. Jabuke. Luk. Paprike. Orah. Da mi deca rastu uz najlepše izlaske Sunca. Da gaze bosa rosnu travu. Da su bezbrižna. Sa iskrama u očima. I velikim snovima. Da i ona veruju u dobro. Uvek. Čak i kad sve odstupa od toga. Da na tom selu ima druge dece. Da bar neko ostane na selu i ne preseli se u grad. Tu se već moji snovi mešaju sa brigama koje nas prate u ovoj državi. Ali pošto sad sanjam, onda je sve ok i kao u snu.
3. Da svet dovedem u naša sela. Da im pokažem kako se to pravi kajmak, ajvar, džem, pogača, uštipci, pretop, rakija, zimnica, pršuta. Da su mama i tata večno živi i da svemu mogu da me nauče i sve da mi pokažu. Da baš isto i ja radim, samo da to vidi i svet. Jer svet ima šta da vidi. Da su omiljene aktivnosti za decu odlazak po seno, po mleko. Koje ima ko da plati kako treba. Da su njive plodne. Da imamo struje čak i kad padne kiša. Da neko brine o selu i narodu koji ima toliko toga da ponudi.
4. Da napišem knjige. Ne knjigu. Knjige. Iz više uglova. Od odrastanja u mom selu, do tog sveta koji ću da objedninim u sebi i do neke spoznaje koja me uvek vraća na moje korene. Da knjigu pročitaju mama i tata. A da se ja ne stidim da pišem ono što osećam i što doživljavam.
5. Da volim. Da naučim da volim bezuslovno. I da sam ja tako voljena. Da nemam strah da ću izgubiti ljubav ako bilo koji od ovih snova rešim da ostvarim. Jer valjda kad te ljubav u sebi vodi, ka ljubavi i dolaziš. I ona je tu.
6. Sanjam da ostvarim sve navedeno. I još par nijansi života između. Sa zvezdama u očima koje neće da se ugase.
O čemu ti sanjaš? Pitam te.
life, lens & tales 