Bezuslovno prihvatanje

Pre dve noći sam legla u krevet. U mom stanu. Na jednom jastuku. Sama. I onda je došao osećaj koji ne znam kako da opišem, ali nazvaću ga: bezuslovno prihvatanje. Osetila sam da mogu iz neke druge perspektive da sagledam ceo život. Prošlost i budućnost. Sve se rasteglo u decenije. I da vidim beskonačnost. I kratko postojanje jednog bića. Da sagledam sve kao prolazno, a opet neophodno da bi taj život postojao. Moj život. U tom uviđanju ni za šta nisam bila vezana, ništa me nije pogađalo, kočilo, radovalo. Samo sam gledala i prihvatila. I sve u tome je bilo dobro. Osetila sam se baš samo, ali ne usamljeno. Osetila sam i da neka veća sila od mene same brine o meni. Da sam možda ćerka mojih roditelja, sestra, žena, prijateljica, ali da sam jedinka koja postoji iz još nekih razloga i da nije slučajno što sam se rodila. Da je život dar. I da je nešto odlučilo da živim. Da hodam. Dišem. Plačem. Smejem se. Plešem. Pitam se. Patim. Zaključujem. Povređujem. Praštam. Volim. Učim.
Da sam voljena i bezbrižna zauvek. I da mi je to dato sa rođenjem.

Mlađa Jasna bi pomislila da ovakve misli mogu da se rode samo ako sam dokona(porodica reči) ali ova Jasna misli da joj je i to vreme koje često provodi sama, smisleno i sa razlogom je takav miks raznih misli i cepanja.
Beskonačno sam zahvalna na tome.

Razmislite gde vas vodi vaša samoća. Možda dođete do neslućenih visina. Širina. Dubina. Koje su u vama.

%d bloggers like this: