Domaćinsko vaspitanje kao koren svega

Pre par sedmica šalje meni M. neki snimak i ja, naravno, ne pogledam odma’ i zaboravim na to.
Dolazi M. pre par dana i pita me jesam pogledala i ja se već iznerviram, jer pogledaću kad ja budem htela. Ali posle 15ak min rešim da pogledam. I naravno, oduševim se. Snimak je pravio Marka Žvaka, o najneobičnijem šefu u Srbiji. Reč je o gospodinu koji je vlasnik mlekare Zapis Tare. Gospodinu koji ustaje pre svih da pripremi prvi burek, uz koji se pije jogurt, pa je tako i došao na ideju da otvori mlekaru. Gospodinu koji, dok se emisija snimala, ide po dvorištu i sređuje cveće, totalno izolovan od cele te priče o njemu i činjenice da je sad stvorio nešto za šta ljudi znaju. On svoj posao radi kako je radio i pre X godina. Vredno. Uporno. Pošteno. Skromno. I tako će verovatno do kraja života. Ili jesi ili nisi.
Dok sam gledala snimak, M. reče: ovo je tvoj tata. 1/1.
I jeste.
Tata je čovek koji ustaje u 5 svakog jutra. Bez obzira na godišnje doba i obim posla. U 10 je kod nas doručak, ali tata je do tad uradio više nego bilo ko za ceo dan. Od kad znam za sebe, mi sejemo krompir. Mnogo krompira. Uvek sam mu se divila na njivi, kad dođe vreme vađenja krompira, sa koliko žara vrsta brazde, tovari džakove. To rade svi ljudi u našem kraju, ali on je uvek delovao kao neko ko ima neki dalji cilj od toga. Posle mnogo godina otkupljivanja maline za druge ljude, on je jednog dana došao sa idejom da napravi hladnjaču. Sećam se negodovanja od strane mame i babe. Previše rizično. Šta će nam i taj teret. Ali on je verovao. Bio je novembar kad je macolom razbio zid od jedne velike garaže, da se napravi prva komora za zamrzavanje. Danas se taj objekat proširio na još 3. Malina, kupina, krompir.
Sezone su se menjale, stanje u državi, često nepovoljne prilike za čoveka na selu. Ali tata i dalje radi istim intenzitetom. Nekad malo razočaran, ali njegova vera se nije smanjila. Vera u pošten rad, u porodicu koju treba držati na okupu. U prostu računicu. U protezanje samo koliko si dugačak. Krediti, dugovanja, lažni sjaj, direktore koji najmanje rade, a najviše imaju – tome nas tata nije naučio. Skromnosti, poverenju, posvećenosti radu, šta god to bilo, jeste. Naučio nas je i da porodica koja ne seda zajedno za sto, nema svetlu budućnost.
Naučio nas je šta znači biti domaćin. Šta podrazumeva taj život.

Često razmišljam kako je takvo vaspitanje ono što fali većini ljudi koji vode ljude. Početak, koreni, rast i razvoj.

Ali dobro je dok ih još ima. Samo da se ne zaboravimo.

P.S. Pogledajte snimak.

https://www.youtube.com/watch?v=cMJa8IW3CSM