Zbog čega ti duša pleše?

Sedim sama u novom, omiljenom mestu u gradu. Nema mnogo ljudi, ali ima mnogo cveća i miljea i ljubavi u svakom detalju.

Poručujem taj novi, omiljeni koktel. Pet je popodne. Gužva je u gradu, a ja konačno, u tom trenutku, osećam neki mir. I da sam baš gde treba da budem. Sa svim izazovima na grbači.

Mlađani konobar donosi koktel. Kaže da je i njemu to omiljeni. Kaže mi da je maskenbal uskoro. Da mogu da dođem. Ja govorim kako neću biti tu. Koristim svaki dan u gradu. Grlim jesen i ljude.

Priča mi kako je počeo tu da radi. Krenuo je da studira programiranje, jer mama i tata kažu da će imati posla. I on misli da bi imao. Ali tako mlad, shvatio je da nije to ono što mu mami osmeh na lice. Nije čak hteo ni gimnaziju da upiše. Već muzičku. Muziku je želeo i da studira. Njom da se bavi. I posle nesrećnih dana na fakultetu, odlučio je da za 10 godina ne želi da bude onaj lik kome su samo ostale puste želje. Zamrzao godinu, počeo da radi u tom divnom mestu, da ne bi tražio novac od roditelja i već je počeo da snima nešto svoje. Svira ukelele. I veruje u sebe. Izgovara mi to: verujem u sebe i neću da se kajem u životu.
Ja ga slušam i srce počinje da mi igra. Opet verujem da je sve moguće. Odlazi, ja razmišljam da li ja živim svoje snove. I shvatim da da.
Jer volim ljude i volim magične ljude, i one uplašene i one hrabre i volim njihove priče i to što ljudi sa mnom dele deliće sebe i dok tako dele ja otkrivam sebe i shvatam koliko smo svi slični i kako su osnovne ljudske potrebe unverzalne, samo vremenom naučimo da ih iskazujemo različito.

Jer pišem o životu, ljudima, srećem ljude koji me čitaju, mnogo rasplačem, mnoge ohrabrim, sa mnogima se povežem na nivoima o kojima nisam sanjala, pitaju me kad će knjiga, ja kažem evo, samo da je dosanjam.

Jer beskonačno verujem u procese života i dobro, čak i kad sam u teškom mraku i ne vidim smisao, ja verujem i tim verovanjem idem dalje i živim život kao takav, koji mi onda kao zahvalnicu donese novih trista čuda.

Jer sam odrastala negde gde mi je trebalo da neko veruje u mene kao takvu, bez najboljih ocena, dostignuća i na kraju sam sama sebi postala taj roditelj i još sam tu svoju veru podelila sa drugima i dobila trista malih vetrova u leđa i do neba sam zahvalna za to.

I na kraju dana je zaista bitno zapitati se samo jedno: od čega ti duša pleše?
Da li će to zaista biti posao o kome sanjaš, poljubac osobe koju voliš, pesma koju čuješ, pomoć koju daš, zagrljaj koji primaš, patnja koju odležiš pa se opet rodiš?
Šta god da je, nikad, ali nikad, ne odustaj od sebe.

Hvala dečku koji je bio inspiracija za ovaj tekst i za kog znam da će uspeti. Već jeste.