Zašto odoh iz Srbije, zamislite?

Pročitala sam danas jedan duug tekst jedne gospođe, koji je trebao da se tiče zakona o paušalcima u Srbiji, i iz koga je trebalo da izađe neka poenta, a sve što je izašlo je gomila straha i eto, blagog žaljenja za ljudima koji odlaze u Nemačku, i pokušaj da se ubede oni koji o tome razmišljaju, da ne odu.
Čitala sam tekst i brojne tabele i cifre, gde se porede plate programera tamo i ovde i kako ovde programeri imaju 5 puta veću platu od doktora, zamislite, a tamo je sve slično. Zamislite, ovde posle dve godine rada možeš da podigneš kredit za stan, a tamo je pitanje… Zamislite, ovde, sa tom platom možete da plaćate sve privatne ustanove, od zdravstva, do školstva, a tamo je isto pitanje… I eto, ipak ljudi neki odluče da odu zbog kvaliteta života, uređenog sistema.. Napisa gospođa to, kao da je to nekako onako glupa želja. Zamislite, da živimo u iole normalnoj državi. Gde doktor i prodavačica i programer i bankar imaju slične plate. Pa onda svi oni tako slični imaju iste mogućnosti, letovanja, zimovanja. Doktora, za kog su platili porez. Odličan gradski prevoz, za koji su platili porez. Vrtić za decu, za koji su platili porez. I sva deca su ista, i od bankara i od prodavačice i od programera i iz Srbije i iz Turske i iz Brazila.
Vozili smo letos bajs 110 km do jednog malog gradića. Od Berlina. Prošli smo kroz mnogo sela. Ja nisam mogla da se nagledam lepih dvorišta, kuća. Ulica. Sve su iste i sve su različite. Ne zna se koje je dvorište uređenije, koji prozor je zanimljiviji… I tako, kuća po kuća, na kraju ispade jedno čarobno selo.
Ja sam odrasla u kući koja je baš takva, mnogo se vodi računa o svemu i pre svega pošteno se radi. I nema razlike među ljudima. Osim što ima. Nama komšija može da ukrade nešto oko kuće, da se raduje da nam crkne krava, da nam se iseče voda. Komšije mogu i da ne plaćaju struju, da prodaju sve generacijama unazad stvarano, da budu botovi za 30000 mesečno. Ako se ode u bolnicu u Užice, možeš samo mrtav odatle da izađeš. Seoska škola u koju sam ja išla i generacije pre i posle mene, može da se ugasi. Mrtvo tele i tona smeća mogu da se bace pored puta.
Mogu da nam gore šume i da nema ko da ih ugasi i da putevi do sela budu sve lošiji, taman da se vratimo na konje i magarce, ako to još neko gaji.
Mogu da se se grade zgrade gde god i preko noći i da ne vidiš svetlost dana više sa svog prozora. Možemo da se ugušimo od izduvnih gasova i podavimo u izlivima kanalizacije kad, zamislite, padne kiša.
Ljudi u prevozu mogu da padaju ko sveće, dok se, bilo ko, ko je neke pare skrpio, vozi sam u automobilu pored.
Ovi ljudi sa velikim parama mogu bezbrižno da se šetaju pored onih što prose i ulaze u skupe restorane, klubove. I nije ih je briga.
Više nikog nije briga ni za koga. Živi se od danas do sutra, uglavnom od lažnog sjaja i na kreditu. I na lekovima.

Ne želim da budem jedna od tih.

Osoba sam koja ipak, iz nekih normalnih uslova života ovde, ipak odlazi. Srce mi je dalje pocepano. I ne znam da li ću se pokajati. Jer moja želja je oduvek bila da nešto promenim, makar na mikro nivou. Najviše što sam uradila je što sam okupila divne ljude oko sebe. Za sve ostalo, nikog nije briga. Državu nije briga. Komšije nije briga.
Idem onda negde gde smo svi isti, sa istim pravima i mogućnostima. I gde je nekog briga bar kakvo mu je dvorište.

Zbogom Srbijo.