Podrška

Zahvalna. Zahvalna. Zahvalna. Zahvalna do beskonačnosti i nazad.

Okej, moram da imam uvod, jer je ovo tekst na blogu i treba neko da ga razume i za 10 godina.

Činjenica je da mi je suđeno da upoznajem razne magične žene. I njihove priče. Teške, lomljive, radosne, hrabre. Realne. Iza ćoška. Umiruće i ponovno rađajuće. Dok sam bila u mraku, pitala sam se da li još neko oseća to što osećam ja. Uz podršku nekih od tih magičnih žena sam došla do toga da pišem o tome kako se osećam i raspadam i radujem. A pravilo kosmičko je jasno: kad nešto od sebe daš, tad i dobijaš.

I dobila sam. Krenulo je od poznanica i prijateljica koje su mi slale poruke kako su bile u sličnim sranjima, ali evo, žive su. Zahvaljujući internetu, ta poznanstva su otišla na sve strane sveta. Ova godina ih je definitivno nesebično dala. Ali i ja sam nesebično delila. Iako ima dana kada samo želim da nestanem negde na Tari, među medvedima, baš te poruke su mi davale snage da ne odustanem. Od pisanja. Od osećanja života kao takvog. Svakakvog.

Mnoge poruke su mi mamile one suze, koje dođu kao olakšanje posle oluje. Te suze su mi nekad preko potrebne.

Danas ih je bilo. I pre mesec dana. I biće ih još, jer to je ovaj put kojim idemo.

Ne znam na koji način da nas sve okupim, da nas pospem šljokicama, da nam spremam palačinke i pitu sa sirom, jer to najbolje znam, da pijemo, da pevamo. Na svim stranama sveta. Da vas grlim i po milioniti put izgovorim: HVALA što ste se stvorile kad sam sebe gubila. Hvala što ste majke, sestre,prijateljice, devojke, unuke, ja, i što postojite takve kakve jeste.

Srce mi lupa kao ludo, a svaki otkucaj večeras ide na zahvalnost.

Živele!

%d bloggers like this: