Budim se često po noći, a znam da nisam ni pijan ni lud.
Iz ovog srca ja nemam kud.
Rekao je Džej nekada davno, kao da je znao da će mnogi od nas u ovim rečima da se pronađu.
Iz tri puta, ove godine, ja se selim u Berlin. Sad je to za stalno. I sve te etape su priča za sebe. Brojni pokušaji navikavanja i prihvatanja novog života. Koji jesam birala. Ali osećam da će to navikavanje još da traje.
Ono o čemu razmišljam u teškim danima je kako da utolim ta razna osećanja nedostajnja, tuge, ljutnje. Naravno, prvo pristupam najbržim oblicama utehe. Kupovina tokom šetnje, listanje bezbroj sajtova gde isto mogu da potrošim pare, isprobavanje svih mogućih čokolada. Piva. Kada prođu te faze, ja gledam šta drugo mogu da radim. Onda malo više vežbam, malo više pišem, tražim nove hobije. Pešačim novim ulicama. Ponekad upoznam i nove ljude. Pridošlice iz Srbije. Stan očistim dva puta dnevno. Ponekad spremim ručak. Postajem vegan. Čitam, pa se oporavljam od knjiga. Izrađujem fotografije. Pišem, pišem, to svaki dan.
Ali osećam da ništa više ne može da utoli moju, trenutnu, prazninu.
Dok sam bila u Srbiji, kao najveći vid preterivanja za mene je bilo kada odemo u palančikarnicu Pinokio. Znači, moraš da odeš u Zemun po palačinku. U koju ti stave svega mnogo više nego što ti je potrebno. Pojedeš je i posle toga ti je muka. Pa šta god da te muči, ta palačinka ubije i onda si na nuli. Sa sobom i stomakom.
Poslednjih pet dana meni fali ta palačinka. Tražili smo, ali nismo našli. Danas je počeo Božićni vašar u gradu. Svuda su lampice, svuda je graja, kuvano vino. Turisti. Prijatelji. I imaju i palačinke, kao. Otišli smo po njih. Gledam gospođu kako oskudno stavlja krem i bananu. Lagana hrana samo. Pojeli smo. Za 2 minuta me želja minula. Ali nije to Pinokio palačinka. Pitam se u sebi: aman ljudi, umete li vi u nečemu da preterate? (neću računati alkohoh) Može li ovde duša da se pusti u plesu, uz neke tamburaše, uz neki kajmak i uštipke, u nekom zagrljaju naših baka?
Zaključak je da ne može. I neće nikada. Meni čak nije ni do Pinokio palačinke, nego mi je da negde dušu olakšam. Pošto neću u kremu i kajmaku u kafani, onda ću u samoći. Jer ona mi je najbliži prijatelj ove godine. Kao i nedostajanje.
Danas mi sve nedostaje i steže mi se knedla u grlu i ne znam kad će da me pusti. Ljudi mi kažu da nema šta da mi nedostaje, ali meni nedostaje.
To je moja trenutna dijagnoza i ne znam kojim lekovima se leči i da li ikada?
life, lens & tales 