Put do posla / uz praćenje srca

Ne znam da li verujete u znakove pored puta, neke sudbinske stvari ili ipak znate da su neke staze prave pa njima krenete i one odrede putovanje, ali ja, na ove svete dane, sve više verujem da ima neko ili nešto što ipak baci znak, pa ako smo za njega otvoreni, život može da se preokrene…

Mislim da su za meni ti znakovi najviše dolazili kad je posao u pitanju.

Pre 4 godine, u beznađu posle faksa, sve što sam želela je da ne zovem više tatu za novac i da konačno imam stalnu platu, koliko god to bilo. Znam da sam želela da u duhu faksa, imam komunikaciju sa strancima, pa je došao hostel. Ludo iskustvo. Od spremanja soba, pranja, pripreme palačinki, odlazaka na žurke sa njima do upoznavanja sebe bolje i poznanstva sa jednom Jelenom koja sada živi svoj posao iz snova. A obe smo tu dosta sanjale i bile sputane.

Onda kladionica. Ko god me zna, pa i sama sebe što znam, ne bi rekao da ću ja to prihvatiti. Ali meni je obuka od 15 dana donela saznanje da tu ima ljudi koji su divni, npr jedan Dragan, koji je trkač i koji voli svoj posao i sa ljubavlju je i nas obučavao. Ali sigurno mu nije bilo lako na početku. Ipak, fiksna plata, prijavljen si. To je u Srbiji nešto. U svakom slučaju, ta priča sa kladionicom nije potrajala duže od tri meseca. Jedan dekica koji je dolazio svaki dan mi je samo jednom rekao: dete, idi odavde, da se ne razboliš. Mislim, ja sam tu stvarno srela ljude za koje nisam znala da postoje. Teške kockare, bekrije. Novac za koji mi nije bilo jasno odakle dolazi. Svakako, mračan period. Koji se brzo završio.

Jer me nazvao tata i rekao mi da se javim Milanu, treba im neko za praksu. IT firma. I ja sam dugo oklevala. Jer šta ja znam o tome osim nešto malo od bivših momaka. 😀

Ali javila sam se. Na razgovor sam, po običaju, došla 1h ranije pa sam sedela u parkiću. I mislila se šta da kažem. Onda sam otišla, dočekala me opuštena grupa ljudi i samo sam rekla ono što jesam bila tad. Wannabe umetnička duša. Koja voli dobre ljude. Posle toga sam jurila na izložbu gde mi je bila izložena fotografija i u toj jurnjavi sam imala dobar osećaj.

Tako i bi. Tu, tad malu firmu, Holycode, sam upoznala na prolećnoj proslavi, u našoj najlepšoj bašti, uz gulaš i đuskanje cele večeri.

E od tad, pa naredne 2,5 godine mnogo sam đuskala u tom okruženju. Mnogo sam naučila, skoro sve što znam o ljudskim resursima i regrutaciji. Ali to učenje ne bi bilo tako lako, da nije bilo u hodu. Između Maxi porudžbina, sređivanja prostora, kupovine poklona, organizovanja događaja. Ne bi bilo tako lako da nisam imala oko sebe imala ljude koji su nas sve pustili da rastemo i budemo što jesmo u tom okruženju. Čeličila sam se. Sputavala ego, nekad je uspevalo nekad ne, trudila se da ne shvatam lično sve, da napravim razliku između poslovnog i privatnog. To mi je išlo teže jer je moje srce bilo u toj firmi. I svaki dan me na posao dovodio osećaj kako sve možemo još bolje i kako kad voliš svoj posao, nema granice za dobro. Na poslu sam naučila da slušam. Koleginice. Kandidate. Da ih ne gledam samo kao broj na papiru, već kao ljude. Da razmišljam da li im je dobro ili nije. Šta ih muči. Upoznala prijatelje za ceo život. Popila mnogo kafa na terasi i čula mnogo toga. Borbe vodila sa teškim klijentima i grlila preko Skajpa one dobre. Osećala sam napredovanje u svakom smislu. Čak i kad su bili loši dani i kad je bilo nepravde i suza.

Pre godinu dana sam došla na posao u, znajući da ću za 10 dana otići. Na ovaj dan su tamo počeli da rade neki sjajni ljudi koje sam zaposlila. Znala sam da ću tih dana ipak da se oprostim od svega. Iako sam imala opciju da radim i dalje, ali od kuće. Ipak, u sebi sam znala da ona Jasna koja sedi nervozna kod kuće i nema priliku da svakome tamo kaže ćao, ćao, popriča, popije kafu, vidi ljude uživo, ne može da doprinese na način na koji je inače mogla.

Davanje otkaza je najteža stvar koju sam uradila prošle godine. Verovatno sam najviše suza tad isplakala u 2019. Bukvalno je otkaz bio kao pesma: odlazim, a volim te. Jer tako je bilo. I sad mi se steže knedla u grlu kad mi iskoče uspomene iz kancelarije. Ali otišla sam i osećala sam da je ispravno da pustim sve, a možda bude prilike da neka druga ja nešto novo opet donese.

U svakom slučaju, sebi sam tad rekla: kad budeš tražila posao u Nemačkoj, moraš da imaš onaj osećaj u stomaku koji si imali tog proleća u Holycode-u. I moraš da budeš to što jesi.

U avgustu sam dobila prvi posao. Osećaj mi nije bio najbolji, i ogrešila sam se o njega. Pošto vizu nisam dobila do decembra, dobila sam otkaz pre nego što sam počela da radim. Nisu mogli da me čekaju. Bukvalno sam osetila olakšanje jer sam u sebi znala da nije to to.

U decembru sam imala razgovor za drugu firmu. Posle tog razgovora mi se vratila volja za životom i radom. Konačno je neko razumeo kako ja radim, šta mi je bitno, da nisam sanjar, već su mi ljudi stvarno važni. Drugi razgovor, zadatak, upoznavanje tima. U svemu tome sam se osećala prirodno i čisto. Ovo sam ja, ja znam to i to, ja radim tako i tako, važno mi je to i to. Želim da učim. Sirova ja. I kao što ide, sinoć sam dobila poziv u kome su mi rekli da sam dobila taj posao. Neću biti skromna, već ću reći onako kako mi je rečeno: Team really liked you, other candidates didn’t even have a chance.

Potegla sam malo vina. Pa mi se malo plakalo. Da li je do Božića? Da li je do sreće? Da li je do moje iskrenosti? Ne znam, ali osećaj je dobar i nikad ga ne zaboraviti. Jer kao što rekosmo. Znakovi pored puta… Uvek nešto znače.