Hronika januarskih razmišljanja

Već sedam dana mi u rokovniku stoji: napisati priču na blogu. I tako samo taj zadatak prenosim iz dana u dan. U nekim momentima dobijem inspiraciju i sklopim čitavu priču u glavi. Dotaknem se svih mogućih tema. Povežem što se povezati ne može. Gledam svetiljke na ulici i u duši mi se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost. I svaka faza je obojena jakim emocijama i svaku fazu sam preživela, preživljavam ili ću preživeti.

Sve ja to osećam ali nikako da napišem priču. A zapravo nikog nije ni briga da li ću je napisati ili neću. Nije da ovaj blogić ima tu svrhu. Tek tu i tamo ostavim deliće srca u javnosti, ako se zaboravim, internet neće.

Mnogo toga je u mojoj glavi. Danas je godina kako sam došla u Berlin. Dok kucam ovo, sedim na kauču, a kada smo došli imali smo dve stolice, kuhinju i veš mašinu. U to ime sam dosta mislila o pojmu kućenja. Nisam mislila da ću se kućiti u Berlinu. Mislila sam da će to ipak biti neka kuća, u predgrađu u Srbiji. Kamen po kamen, kuća. Dvorište. Pas kao moj Ari. Život je hteo drugačije. Nije da se bunim. Dom je tamo gde je srce. Moje je trenutno ovde. I volim što gradimo dom. Pa gde god. Od kauča, do zavesa, tepiha. Jbt. Nisam znala da sam odrasla i dorasla tome. Ali jesam. S obzirom da sam celu prošlu godinu bila na pola puta da se vratim u Srbiju, zabatalim sve, nastavim život kao pre, ipak sam dosta srasla sa ovim gradom. Nekako me ušuškao u teškim, depresivnim danima, iznenađivao na svakom koraku, bio nežan i strpljiv. Mislim da je sasvim na mestu to što je on za sada moj grad. Hvala mu.

Razmišljala sam dosta o porodici. Kako bih želela da napišem kjigu. Često mislim ko bi bio glavni lik. Moguće da bi to bila mama. Redovno na terapiji isplivaju i tata i mama. Što više zalazim u sebe, to više shvatam da su roditelji ti koji nas oblikuju. Naš kalup. I da je potrebno mnogo vremena da iz tog kalupa istisnemo ono njihovo što ne želimo da vučemo više sa sobom. U svemu tome, juče, kada sam se čula sa njima, osetila sam neizmernu zahvalnost. Mama je spremala doručak. Tata je bio hrabar i stena, sa blagim osmehom, kao i uvek. Pa baba koja mi se obraduje najviše, čini mi se. Pa sestra, brat, snajka, bratanci. Završila sam poziv i samo sam se zahvalila Bogu ili kome god, što sam se ipak rodila tu gde sam se rodila. Što su baš oni moja porodica. Što sam baš ja njihova Jaca. Buntovnik, izrod, radost, sve što donosim tu. Napisaću tu knjigu. Od brata sam dobila penkalu za svoju prvu knjigu. Red je da je upotrebim. Često zamišljam trenutak gde držim neki govor zahvalnosti i svi oni su tu i ja sam ispred njih i volim ih dok pričam o njima. I u trenutku ugledam mamu i tatu i njihov ponos i misao: konačno te razumemo.

Razmišljala sam o pomoći. Drugima. Meni je često trebala pomoć. Tražila sam je, dobila sam je. Dobijam je uvek, čak i onda kad potonem. U svemu tome sam naučila da čujem tuđe vapaje. To može biti najobičniji razgovor, ali u tom razgovoru, slušanju, ja vidim osobu. Sa svim svojim teretima. Nedoumicama. Nesigurnostima. Mislim da sam pisanjem o svojim stanjima, mnoge ljude podstakla na razna pitanja. Nije mislim, nego znam, rekli su mi. Ipak, najteže mi je uticati na najbliže ljude. Shvatila sam da ljudi koji me poznaju dugo, znaju i Jasnu koja nije uvek bila dobro. Koja je imala sve te terete, nedoumice, nesigurnosti. I teže im je da prihvate da se to promenilo i da i oni imaju snagu za taj isti rast. To me često zna zaboleti. Ali, davno sam naučila da samo svojim primerom možeš ljude inspirisati. Da si tu za njih, ako žele da budeš tu za njih. Da ništa ne ide na silu. Da svako svojim ritmom raste. Ili ne raste. Da neće svi uvek biti tu. Da će se neki odnosi toliko udaljiti i prestaće da postoje. I to je ok. I to je sve što mogu da uradim.

Razmišljala sam i o pisanju. O stilu. Da li bi možda trebalo da bude malo drugačije, malo zaigranije, malo zagonetnije, malo zanimljivije. Onda sam stala i pitala sebe: kome? Odogovor je: drugima. Ali onda ti drugi ne bi čuli pravu Jasnu i imali bi neku drugu ideju o meni, o mojim mislima. A mislim da je internet prepun tih nekih lažnih predstava, mnogo ludih sadržaja, posle čega se čovek samo zbuni. Tako da reših da ostanem dosledna sebi. Znači: pišem kao što osećam.

Danas sam pročitala da je ovo najdepresivniji ponedeljak u godini. Malo sam se plašila. Januar nije moj mesec. Setim se Jasne iz nekih drugih januara i uplašim se da će da se vrati, da me proguta i opet će biti mrak. A zapravo, konačno nije. Iako sam već 3 dana sama kući, u gradu, ovo je prvi januar da sam ok. Valjda je prošla godina toliko depresivnih dana donela, da mi je ovaj ponedeljak mala maca. U to ime sam sebe izvela napolje po tursku kafu, lepu, zdravu hranu, šetnju, vežbanje. I evo pisanje.

I dalje sam u razmišljanju da ovakav tekst ne treba da ide na internet jer je samo mešavina raznih misli. Ali pošto će mi ove misli trebati za par godina, neka samo stoje ovde.

%d bloggers like this: