Radost novog početka

Danas smo imali sastanak sa direktorom firme, gde smo se svi mi, koji smo došli u prethodne dve sedmice, morali predstaviti i reći nešto o sebi, a da se ne tiče posla. Posle toga nas je sve prozivao po imenu, ispred cele firme, i izlazili smo na binu, dok je on govorio baš to što smo mu rekli. Mene je prozvao i rekao je kako još nisam odustala od sna da napišem knjigu, pa će se možda neko od njih u njoj i naći.

Hajde što je srce htelo da iskoči, nego što me ta njegova, a moja izjava, presekla kroz stomak, glavu, srce. Pomislih u sebi: da, još nisam odustala od tog sna i neću.

Odatle i ovo veče, u kome sam posle posla pravo došla kući i počela da pišem ovo.

A ne znam šta bih vam rekla. Mesec dana je kako nisam ušla na blog. I tri sedmice su kako sam počela da radim. Nekome to nije dobar izgovor da se ne radi ono što se voli, ali mislim da ja nisam ni tražila izgovor. Već sam uskočila u taj bazen zvan: promena toka života, po ko zna koji put.

U julu sam se sa poslom u Srbiji oprostila načisto i onda su usledili meseci u kojima sam imala sve dane ovog sveta – slobodne. Da li su mogli bolje da prođu – nisu. Svi mi govore kako sada kada radim, žaliću za slobodnim danima. Iskreno, neću u skorije vreme.

Samoća i mnooogoo slobodnih, usamljenih dana, su iz mene izvukli osobu kakva ne želim da budem. Ali sam shvatila da sam i to ja, moja senka, samo što ne želim baš sebe da dovodim u ta stanja, bez svoje volje. Mnogo nervoze, loših navika. Bilo je tu i divnih stvari. Svako malo sam bila u Srbiji, među svojim, navoljenijim ljudima.

Ali da, trebao mi je posao. Mada, prva dva dana sam htela samo da sednem u avion i vratim se kući, počnem sve od nule. Ipak nisam. Jedno veče sam sebi rekla: treba ti ovo iskustvo, trebaju ti ovi ljudi, njihove priče, ti u nečijoj priči.

I evo me. Mogu reći da volim što opet ustajem i idem tamo, u firmu sa 54 različite nacije. Što pričam sa svim tim nacijama. Što saznajem dosta o drugima. Što shvatam da nisam jedina koja je donela veliku odluku. Svi oni su isto prošli. Nekima je bilo i teže nego meni. To je ono što me teši. Druga stvar koja mi donosi olakšanje je što me niko ne zna. Mogu biti šta god hoću, niko ne brine tuđe brige. Kad se radi, radi se, kad se zabavlja, zabavlja se, a onda svako svome domu i svojim mislima. Svom društvu. Što je i ok. Svi već imamo svoje svetove.

Ono što ti ljudi ne znaju, je da su oni, tako raznoliki, sad moj svet. Da je ova država, sa svim tim magičnim gradovima, radnjama, livadama, i moja država. Jer ja u njoj sada rastem.

Nisam sigurna da je ovo mesto u kome ću ostariti. Nisam sigurna da tim ljudima za par godina neću reću zbogom, ali jedno je sigurno, upala sam u jedan drugi kalup, koji me sada oblikuje. Ne znam šta će da napravi od mene, ali u sebi osećam neku malu radost zbog toga.

O tome ću tek pisati.

%d bloggers like this: