Za Beograd – najljubavniju priču mog života

Mi ljudi imamo to prokletstvo, da sve što nam je nedostupno, daleko, prošlo, veličamo i dajemo mu mnogo veću vrednost nego što smo ti činili dok smo to nešto imali, živeli.

Meni je to ok, jer kao mali umetnik u duši, daje mi inspiraciju. Ti neki momenti, ljudi, dani, mesta koja obeležavaju život.

Ovih dana je neko veliko osećanje zaljubljenosti, veličanja i polupijane zanesenosti vezano za Beograd. Ne znam da li je do lošeg vremena ovde, loših vesti, velikog nedostajanja mojih ljudi, ali sve mi fali. Beograd kao takav. Mada smo uvek imali love-hate odnos, obeležava mi život.

Legnem tako u krevet i krenem. Skadarlijom. U kojoj sam stanovala prve godine fakulteta. Tri šešira. Bajlonijeva pijaca, pa tu neka palančikarnica, koja je radila u 2 sata posle ponoći i tešila me onda, kad me on ostavio u Ruzveltovoj pa sam danima plakala i ustajala u 3 sata popodne, a nekim danima nisam ni ustajala. Onda sam ustala i krenula redovno na predavanja. Cara Dušana i raspali Fizički fakultet. Jagićeva i Bulevar. Uvek sam volela Bulevar. Tamo je bio i depo nekad. KST. Mnogo noći se tamo provelo. Uz raznu muziku, uz razne ljude. Od KST-a se može produžiti do Bogoslovije. I doma Karaburma. Prva menza i čitaonica. Drugari i zaljubljenost. Karaburma svakako zaslužuje jedno veliko cveće za sve uspomene. Ne mogu da se setim koliko noći sam provela kod njih, koje su sve stanovale zajedno. Koliko pijanih noći, biću precizna. A tek nesrećno zaljubljenih. Tri momka su živela u tom kraju, ali je jedan obeležio moju dušu i zbog njega sam za trunku bolji čovek danas. Možda ne bolji, ali razumniji. Svakako, mnogo je suza ostalo na Karaburmi.

Posle Karaburme je došao Medak. Ništa zanimljivo u vezi sa tim krajem, ali brat i ja smo živeli zajedno. 29ka je bila naš prevoz. Ona je mogla da nas preveze do Vojislava Ilića. A tu je bio park. I blizu je bila Ana. Onda smo Ana i ja dosta večeri tu provodile. Na Medaku je bila i jedna pekara koja je imala najlepše pletenice ikada. Sad sam gladna. A pletenice ovde ni za lek. Na Medaku smo imali lepu terasu i komšije koje čini onaj stari Beograd, za koji smo mi znali samo preko rođaka, koji su dolazili jednom godišnje. Sa Medaka sam prvi put i otišla u Nemačku, 2011. U Ameriku. I na još mnogo putovanja. Na Medaku sam shvatila da mi treba pomoć. Posle povratka iz Amerike, oprostila sam se od njega.

Onda je došlo Mirijevo. 2,3 godine. Ali dovoljno da ostavi tragove i uspomene za ceo život. Prve cimerke. Odnosi koji su došli do nekih prekretnica. Neki su se nastavili, neki nisu. Moj ćošak za alpinističku opremu. Na mnogo vrhova me ispratio taj stan. Ali doveo me i do ponora. Slomljenih srca. Opijanja. Ludih izlazaka. Na Mirijevu sam prvi put prihvatila pomoć. Od cimerki sam se oprostila postepeno, a od stana na brzinu. Napisala mu priču i onda se smestila.

U Šumice. One su bile i moj prvi kontakt sa Beogradom.1995. Kad tata krene da prodaje krompir. Pa nas poveze kod rođaka. Pa idemo u cirkus, šetnje. Beograd je tad delovao kao nešto nestvarno za mene. Tad je još bio živ C market… Eeeej.

U Šumicama sam provela vreme pre odlaska. Znači baš bitne godine u ovom mom rastu. Jedno zauvek zbogom. Jedno: dobrodošao. Jurnjave na posao. Noćenja sa drugaricama. Cimerke. Razgovori sa prodavačicama iz ulice. Pekara Ranković. A tu je i Trpković. Tu je i crkva koja nedeljom najlepše zvoni. Baš volim taj kraj. To je moj kraj u Beogradu.Tata mi je poklonio lepo mesto. Posle mnogo opiranja, sad sam mu zahvalna.

U Beogradu imam mali dom. Ali moj dom su i mesta gde se moji ljudi smeju, plaču, odlaze i dolaze. Mesta na kojima zajedno doživimo neke čarobne sate, jutra.

Beograd je zauvek nešto nestvarno u mom životu, nikad nismo dali sve od sebe jedno drugom, ali se uvek obradujemo kad se sretnemo. Grlimo ulice. Nebo. Ljude.

Tako lepo. Tako tužno.