Molitva u vreme virusa, za dane posle virusa

Pre dve sedmice smo sedeli i gledali karte za Srbiju. Planirali ostala putovanja. Ja sam htela da odem na vikend i sa njom duvam 30 svećica. Sve se uklapalo u moj kalendar, osmišljen za ovu godinu. Mada, niz loših vesti iz Srbije u februaru mi nije slutio na neko životno proleće uskoro. I iskreno, umorilo me malo sve to. Osećam kao da je sve neko večito popodne i nikako ni da se smrači ni da svane. A onda se smračilo celom svetu. Vest po vest, zaraženih sve više. Kolega iz Italije koji nam svakog dana sve tužnije vesti donosi…

Sedim, slušam i gledam. Sebe, koja ne zna kako sa svim ovim vestima. Druge, koji isto ne znaju kako. Da pomognu. Da ne odmognu. Da se uteše. Da uteše. Da budu racionalni. Da smire strah. Da smirimo strah. Volela bih da postoji neki priručnik za smanjenje straha. Ali strah je prirodna pojava. Kao što su i virusi stvar neke veće igre. Prirode ili pak, ko zna čega. Bojim se da nećemo saznati. Ali moramo se umiriti. I čekati da prođe. A to će se desiti. Kao svaka oluja, smiriće se i virus. I opet će doći. Možda neki smrtonosniji. To je ono što mene najviše brine, a ne mogu ništa tu da sprečim.

Zato bih volela da svi pritisnemo stop, kao na kaseti. Oslušnemo tišinu. Ili buru. Doma. Najbliže osobe. Sopstvenih misli. Udahnemo jednom, pa dva, pa tri puta. Osvrnemo se oko sebe. Pa onda vidimo malo širu sliku svega. Shvatimo da nas nesreća najviše ujedini. Tužno, ali tako je. Razmislimo da li mora tako. Da li želimo, jednom kad sve ovo prođe, da budemo osobe koje ne primećuju medicinsku sestru koja nas leči u raznim uslovima. Osobu koja nam dostavlja hranu kad nas mrzi da poručimo. Komšinicu koja radi u marketu. Da li želimo da pružimo psihološku pomoć samo sad, a nekima je korona mala maca u odnosu na suicidne misli koje traju danima. Da li na nasilje u porodici treba sad da mislimo, a osoba je već ubijena u sebi. Da li želimo da zanemarimo činjenicu koliko ljudi je danas umrlo zbog nečije lude vožnje. Od droge. Od gladi. Od rata.

Da li želimo da budemo najhrabriji i najrečitiji sada, a kada sve prođe, kada svima dođe proleće, kada budemo bezbedni, da okrenemo glavu na sve ovo gore, da mislimo samo kako sebi da ugodimo. Da grlimo samo kad mi hoćemo. Da budemo tu jedni za druge samo kad je loše.

Ja mislim da ne želim da budem ta osoba i ovaj virus i sopstvena izolacija, koja traje već dugo, mi govore da nešto moram da promenim. Da nekako hoću da pomognem. Ali ne mogu mnogo sama. Zato šaljem molitve u nebo, za zdravlje, mir, nesebičnu ljubav i ljude koji istim plućima dišu.

A danas nam je važno da dišemo više nego ikad.

%d bloggers like this: