Corona vs nostalgija?

Sećam se jednog leta, bila sam mnogo nemirna i napravila sam kolut napred preko nekih trupčića i slomila ključnu kost. Ipak, nisam htela da kažem da me boli rame, pa su to otkrili tek posle 7 dana, kad nisam mogla da se obučem. Staviše mi prevoje. Rekoše: miruj Jasna. Nisam to učinila, već sam otišla da se ljuljam na nekoj kapiji. U jednom trenutku, kapija je cimnula i tako je i moje rame. Pala sam u travu i počela da cvilim. Ali samo da me niko ne čuje, samo da prođe. Prošlo je, ali ključna kost mi nije zarasla ispravno.

Zbunjeno. Izgubljeno. Tužno. Malo besno. Uplašeno. Bespomoćno. Samo neka od osećanja koja delim sa celim svetom sada. I koja delim sa tom uspomenom iz detinjstva. Upala sam u to stanje opet – čekam da prođe. I mislim kako ništa ne osećam. Posao je tu uleteo kao odličan alibi. Ako radim 12h dnevno, naravno da neću imati vremena da osećam. Tu lekciju sam već dobro usavršila. Mislim da nisam jedina.

Kad stignem da razmišljam, svaka misao vodi u ćorsokake mozga.

No, u lonac osećanja me vrate glasovi najbližih. Tata koji je došao iz njive. Samo da se javi. Mama, evo i ona stigla iz štale. Pa onda krenu da se ređaju svi… Sestričina koju sam mislila da vidim ovog meseca, po prvi put. Drugarica koja se zaljubila, posle X godina. Uspomene nekih davnih proleća. Miris Beograda, u koji sam prošle godine, u ovo vreme, prvi put posle 3 meseca došla. Bašta kod Miloševih i najmirnija jutra ikada. Sve me to raznese i ja bih samo plakala. Iskreno, ne mogu da krivim virus za moja osećanja. Moj virus je nostalgija.

Kažem sebi i: Jasna, budi jaka. Ti sad možeš i da im pomogneš, svima, ako zatreba. A onda me uhvati sramota i od toga što ovde mogu da izađem napolje, što ne strahujem od gubitka posla, što znam da ću dobiti celu platu. Onda opet ćutim i čekam da prođe. Pa budem opet malo i ljuta. Kažem sebi: pa dobro, ne pita ni tebe niko kako je tebi sa tvojom nostalgijom. I činjenicom da ćeš ko zna kad zagrliti roditelje. Pa se odljutim. Nedostajanje nije upisano u knjigu bolesti.

Ćutim i čekam da prođe. Okrećem se sadašnjosti. Vidi – ovu ulicu još nisi videla. Vidi – onaj kurs što odavno želiš, možeš sad da upišeš. Vidi – imaš i ovde ljude sa kojima možeš da pričaš. Vidi – po prvi put se baš boriš za sebe i odlično ti ide Jasna. Vidi – oduvek si maštala o raznim svetovima, evo ih sad tu. Vidi – ovaj dom je tvoj u Berlinu, svuda se oseća tvoj duh. Vidi – onaj miris sa terase je sada tvoj miris. Vidi – ovaj život ovde je sada tvoj život.

Ćutim i čekam da prođe. Kaže drugar: polako se lečiš od boginja zvanih Srbija.

Vrlo moguće. Možda do kraja ove izolacije budem uspešno preležala dva virusa. Jedan svetski, jedan moj. Pa da konačno budem imuna. A ako će nešto da mi raznese dušu, neka to budu pesma i iskreni zagrljaji.

%d bloggers like this: