Kao prvo – javno obećavam svetu i sebi da nikada više neću ostaviti momenat inspiracije za kasnije. Javno obećavam da će sve priče koje se u par razmišljanja i još par minuta stvore u ovoj glavi, leteti na neki papir. Koliko priča je otišlo u nepoznate delove mog bića, samo nebo zna. Tome je kraj, bar neka priprema za ulazak u novu godinu života. Sad mogu da nastavim dalje.
Od kada sam počela da radim, kao odrasla osoba, uvek sam bila dobar radnik. Dok sam pekla burgere u Americi, dobijala sam pohvale. Rad u hostelu, kladionici, svi su bili više nego zadovljni. Tako je bilo i na prošlom poslu koji je odredio moje zanimanje, tako je i sad. A ako se vratim u detinjstvo, dobro sam brala maline, dobro sam radila domaće, dobro sam pravila kutije za hladnjaču. Da objasnim, to što sam ja mislila da dobro radim nešto, je zasnovano na vrlo tankim, kroz bradu promrmljanim pohvalama. Nikad mi niko u porodici nije došao i rekao: Jasna, ti si u tome dobra. To radiš dobro. Kada bih se svađala sa mojima, dolazili smo do toga da se to podrazumeva.
Verujem da se to podrazumevanje preslikalo i na sve ostale poslove. I još na sve to, mi smo kao društvo takvi, nije nam teško deliti kritike, ali zato pohvale…
Nije meni ni do pohvala. Nego do toga da ja znam u čemu sam dobra. Danas smo imali neki sastanak gde nam je predstavljeno koje veštine su neophodne za određene poslove u timu. Ostalo je da razmislimo o tome, da vidimo gde hoćemo da se unapređujemo, šta fali. Ja gledam u onu prezentaciju i razmišljam: kojom veštinom se opisuje dobar radnik? U čemu od ovoga sam ja dobra? U čemu sam baaaš dobra, a šta škripi? Evo, nemam pojma. Ali me ta lista klepila na sva moja razmišljanja o životnom pozivu, o tome što nemam pojma kako sebe da predstavim nepoznatim ljudima, a da bude shvatljivo.
Zdravo, ja sam Jasna, ja umem da radim sve dokle god u tome rastem i dokle god mogu da pomognem ljudima, i da inspirisana njima inspirišem sebe. Živim po osećaju, slabo mozak.
Da li se neko nekad tako predstavio? Nije. Zato je meni bitno da mi neko oceni veštine koje posedujem. A očigledno ih posedujem, jer radim posao koji ih zahteva. Samo što se osećam kao pala sa Marsa. Kada mi neko kaže: bravo Jasna, odličan posao, ja ne znam šta je tu odlično jer sam ja naučila da se podrazumeva da daješ sve od sebe.
Ja sam danas, posle 30 godina rešila, da se moj dobar rad ne podrazumeva, nego ja da ga biram. Da pratim srce, ali da dobro upravljam i svojim resursima. Rešila sam da, ovde, gde mogu da dobijem pohvalu, tražim i objašnjenje za nju, kao i za kritiku. Želim da sve što mi je nejasno, postane jasno. Jer viša nisam mala Jasna, čija se dobra volja i poslušnost podrazumevaju. Posle 30 godina, vreme ja da mojim veštinama, upravljam ja.
Pa da se u nekom tekstu za godinu dana jasnije predstavim i da to bude više od dobrog radnika!
life, lens & tales 