Rađanje

Maj je mesec u kome sam zaboravila na Sunce. Možda nisam ni zaboravila, možda ga nije bilo, možda su moje oči upale u mrak i dubine mog bića u kome nema uobičajene svetlosti. U ovim fazama bih nekada tumarala uplašeno, pokušavala da nađem izlaz, lupala glavom o zid. U ovoj fazi, sada, znam da mi je potreban taj mrak. Da vidim i naličje sopstvenih latica. I vidim. I pokušavam da razumem. Krenem od trenutka u kome se moj pupoljak razvio u maminom stomaku. Razmišljam da li je zalivan svetlošću, čistom vodom, vazduhom. Da li je bilo teško da procvetam tu, u njenom mladom, sitnom telu. Čak je i pitam, ona kaže: ne mlati, bila si dobra. Shvatim to. Bila sam dobra i rešila sam da me mama rodi pre nego što sam i znala da ću se roditi. Dobro je to mesto za nastajanje. Definitivno suđeno. Hvala ti. Idem dalje. Da li sam znala sa tri godine šta mi prija, a šta ne, kao što danas ne znam da razaznam. Mama kaže da sam se bunila. Nisam htela da jedem jaja, kupus, sarmu i papriku. Nisam htela da uđem u kuću jer mi je lepše bilo na polju. Toga se i ja sećam. Bašššš sam volela da se igram u blatu. I da gradim kućice. Kućice koje su pune ljubavi, u kojima je svaki detalj sa nežnošću posložen. To mi je ostala navika i dan danas. Gde god da sam, napraviću mali dom. Toplina. Toplina. Toplina. Svetlost. Svetlost. Svetlost. Moje osnovne potrebe. Kad je dom u pitanju. Kad su ljudi u pitanju.

Ali, niko mi nije odgovorio na pitanja kada sam naučila da kažem DA na sve što osećam kao NE? Ko se uplašio pa je i mene uplašio? Kada sam pomislila da sam loša ako mi se ne sviđa ono što se drugima sviđa? Kada sam pustila da moje latice napadaju neke nepoznate bubice koje silaze do korena i čine da venem? Verovatno kada su sve žene u svim generacijama pre mene učinile isto. A nikog nije bilo da ih zalije, da ih stavi na Sunce, da ih sačuva.

Nekada bih se ljutila na njih. Sada im se zahvuljujem.

Dobijam Suncokret na poklon sad neki dan. Osetila sam da mi je neko doneo živo biće. Pričam mu i nalazim mu najbolje mesto za rast. Gledam mu latice, liske, koren, sve je u redu. Fali mu Sunca ovih dana ali i dalje je snažan cvet. Osećam nežnost i ljubav prema njemu. Obećavam da ću ga štititi.

Zapravo, dajem obećanje sebi. I svim generacijama žena pre mene. I onima koje tek dolaze.

Hvala vam na šansi da se iznedrim.

%d bloggers like this: