Ljubav?

Nemam pojma kako se definiše ova reč. Kada pomislim na nju, odmah su mi u glavi neke romantične filmske scene. Neko izgaranje, nesuđene ljubavi. Ooooo. Kako se to kosi sa svim što ja osećam. Sada. Naravno da sam prošla sve faze u kojima su samo moje fatalne zaljubljenosti – ljubav. Obično jednostrana.

Onda prođeš milion takvih scena i vidiš da ne radi. Da te ta “ljubav” ne tera na rast. Obično na samodestrukciju. Zavisi koje scene ljubavi smo gledali dok smo odrastali. 🙂 Pa sam se zapitala. Šta je to pogrešno u mojoj zamisli? U svim tim pitanjima sam mnogo drugih duša povredila i mnogo sam bila povređena. A zapravo je sve bilo rušenje iluzija.

Prvi put kada sam počela da osećam privlačnost prema ljudima koji mi u život unose mir, a izazivaju mene samu da se menjam na bolje – prestravila sam se. Što bi moja baba rekla. 😀

Mislila sam: nemoj ti sada meni da rušiš moje ideje, pusti me da ovde sanjam ono što se ne može dosanjati. Pusti me da jurim dečka koji će malo da me muči, da glumi nezainteresovanog, da ga ja promenim. Hahahahaa. Sad mi je to toliko smešno, ali poštujem svoj rast… I to da svi mi mislimo da ćemo baš mi nekoga da promenimo. Jer je i to lakše nego sebe menjati.

Da, da nastavim. Prvi put kad je sve izgledalo normalno, htela sam da pobegnem. I u mojim mislima, ponekad i dalje bežim. Negde gde je lakše, gde je poznato. Čak i ako je to močvara mog života. Ona mi je poznata, pa je lakše. Nekad stvarno ne želim da šetam ovim poljima suncokreta, da me greje sunce i da budem bezbrižna.

Ovde ću reći da nisam sigurna u kakvog Boga verujem i u koju silu, ali nešto me tera da ne odustajem od čistih duša, lakoće postojanja, nežnosti i prihvatanja. Za to nešto bih mogla reći da je ljubav. I da je to moja religija. Koja će da se menja kako se i ja budem menjala. Samo nikada da ne zaboravim da je ona prava – najuzvišenije osećanje na svetu. Kome težim.

I kome me uči on. I svi ljudi koje volim. I koji me vole.