Sedela sam neko veče na terasi i gledala vedro nebo, posle par kišovitih dana. Videla sam iste zvezde koje vidim sa svih mesta koje volim. Pre svega, iz mog sela. Čula sam cvrčke u Berlinu i setila se koliko su leta tamo najlepša. Kada utihne selo, traktori, graja i ostane samo mir šume, neba. Na trenutak sam to osetila ovde i osetila sam mir: jer gledamo isto nebo, i daljine su ništa.
Onda sam ipak osetila kako, koliko god se trudim da sagledam širu sliku svih događaja ove godine, jesmo ograničeni i u stegama. I stanje je loše. I možda samo neka livada i zvezdano nebo mogu da pomognu da se izdvojiš iz sadašnjosti. Ali sadašnjost je tu. I nije lepa.
U tom razmišljanju sam shvatila još nešto: da više ne paničim, da više ne smišljam nagle životne promene, da ne mislim kako postoji neko drugo mesto, ljudi gde ću ja da budem srećna baš onako kako sam zamislila, kako je uvek ono tamo nešto što je bolje…. Lupnem se po obrazu! Da li sam se ja to izlečila? Od nestrpljivosti, od romantične ideje o životu?
Možda! I dobro je! Jer oduvek su samo krajnosti ono što mi je davalo motivaciju. Samo da je neka zapetljana priča, skok pa da se ja osetim živom. Te krajnosti su nešto što me vremenom izmorilo. I svakoga izmori. I uvek sam sam mislila kako ja ne mogu postići mir u ovom životu.
Možda je do ovog glupog virusa i baš ne tako lepe sadašnjosti, možda je do umora od borbe sa sopstvenim vetrenjačama, ali ja sam u ovom ludilu sklopila mir sa životom i mnogo lakše živim.
Ne žurim nigde, ne jurim ništa, nalazim svoju meru, imam velike snove, ali dajem im vremena.
Dajem sebi vreme. Da dišem. Jer sve što mi treba me čeka.
P.S. Vrlo moguće da prva dva pasusa nemaju veze sa ostatkom teksta, ali dajem vam jedan sirov tok misli, jedne letnje noći, sa jedne terase. 🙂
life, lens & tales 