Telefonski poziv

Halo tata!

Halo sine!

Pa gde si? Nismo se čuli dva meseca tata! Samo da vidim šta radiš? Jesu maline pri kraju? Jeste pokosili? Ima li šljiva? Ja sam dobro. Dobro mi je i na poslu, da, znaš, nisam vam javila, prošao mi je probni period od 6 meseci. Kažu mi da sam oduvala. Šta kažeš? Ponosan si. Vidi, umem i ja da te obradujem. Idem sad sa drugaricom da se vidim. Znaš, nisam prošla probni samo na poslu. Prošla sam probni period života ovde. Sećaš se kad sam ti rekla da hoću da se vratim, onog jednog prolećnog dana? E pa mislim da neću tata. Plašila sam se, zato sam htela da se vratim. Ali sada se manje plašim. Čak mi je postalo i lepo. Vidiš, imam jednu, drugu, treću drugaricu. Sve smo prošle iste faze. Tata, i one su mi porodica ovde. Vide me. Vide moj strah, vide i moje sjajne faze. Jedino ih ja ne vidim. Ali naslućujem. Naslućujem da onih mojih 300 čuda mogu konačno izaći na čistac. Znaš, nekim danima sam hrabra baš i svemoguća, kočoperna, vrcava. Onda se brzo postidim. Vraćam se mislima kući, sedim kog Ginine vikendica i maštam o životu. Koji sada imam. Kako ste uspeli da mi pomešate lončiće? Da mi date srce koje može toliko toga da oseti i da mi date toliki stid i nesigurnost u sopstvenu vrednost? Ne ljutim se. Samo pitam.

Reci mi tata – koliko sam dobar sin? Bato jeste. Ali ja? Da li nekad misliš da je ona mala koja je išla sa tobom u krompir, sada velika i hrabra devojčica, koja hodi nekim drugim njivama? Ili me i dalje u mislima čuvaš i plašiš se da se ne udarim?

Reci mi. Nekad mi treba da me sačuvaš. Treba mi da se ne udarim. Trebate mi mama i ti.

Tu sam sigurna.

Sve ono što ti ne govorim.