Trag u beskraju

Ma ja sam ti živela na salašima, na morima, u doba renesanse, u doba dvorova, u doba robovlasništva. Bila sam i princeza i kraljica i ratnica i sluškinja i dželat. Mesta, gradovi, mirisi, razgovori, sve to me nekad podseća na život koji sam živela. Ne u ovoj kreaciji. Nekad se uplašim koliko jako mogu da osetim uspomenu koju nisam doživela, bar ne ja u ovom fizičkom telu. Ali skrenem misli i ne udubljujem se… A znam.

Juče sam neplanirano sedela pored more, i gledala to isto more. Nije južno, ali je podjednako beskrajno i neshvatljivo. Talasi su odlazili i dolazili. Ja sam bila čiste svesti i u mojim mislima, preispitivanjima, pokušajima razumevanja… Onda je svet stao i videla sam samo talase i čula sam samo talase. I sve sam znala. Celu istinu i smisao. Ako se to može opisati rečima. Mir mi je preplavio biće. Mir i trenutak u kome postojim samo ja, jedinka, koja je ovde da nešto nauči, prepravi, odživi. Na trenutak sam razmislila… ali ja imam ljude, ja sam vezana za stvari, mesta, momente… U tom trenutku sam osetila da nisam. Sve je to realnost koju ja živim i koja je divna, ali moja svrha je veća… Ja sam samo putnik kroz sopstveni život i kroz tuđe živote…. U tom osećanju sam znala da je sve u savršenom redu. I da sada znam. A kad jednom znaš, više ne možeš da ne znaš.

Nisam planirala da juče spoznajem velike životne istine, ali za to se ne bira trenutak.

Ostaviću ovo ovde da stoji, za slučaj da zaboravim kako sam u avgustu, u mestu Nienhagen, gledajući hladne i modre talase, saznala da imam neka posla da obavim u ovom životu i na ovoj planeti.

%d bloggers like this: