Odlomak života

Ja: Laku noć seko, volim te.
Mica: I ja tebe seko. Kako je čudno kada neko to tako naglas govori.

Ispraća deda malog unuka na autobus.
Pre ulaska, unuk isteže vrat, kroz gužvu i govori dedi: dođi, dođi. Deda kaže: hajde ulazi. Prilazi mu, ipak. Unuk ga poljubi. A deda na to: hajde bre, to nije bitno, ne moramo.
Nedostajaće dedi taj poljubac za koju godinu i shvatiće da je bitno.
Stvarno je bitno.

Situacija u frizerskom salonu: dolazi gospođa, prilično zgodna i sa lepom kosom, toliko lepom da ja tu ne bih ništa dirala 😀 Avaj… sela je frizeru na glavu da joj predloži šta da promeni… i on krene jedno, ona drugo, on treće, ona četvrto i vidimo svi / teška je i Bogu i zemlji, a tek sebi… a kosi ništa ne fali.. očigledno je da nije do kose, ali kao što Dragana Mirković kaže: kosu sam skratila malo za promenu… tako i ova gospođa, nešto bi drugo od života, ali kosa ispašta, i svi oko nje… tako je najlakše…
Onda ulazi druga gospođa njenih godina, hodajuća harizma, ja se mislim: kad porastem, želim da sam ona.
Ona ima mnogo lošiju kosu od prve gospođe, ne postoji mogućnost da njena kosa bude lepša ili bolja, ali ona zna šta želi, zna šta može, završava frizuru za 10 min i sva radosna i lepršava govori hvala i odlazi….
Gospođa broj 1 se još nije smislila…
Naizgled glup primer, ali kako u salonu, tako i u životu…
Neki ljudi su potpuno svesni sebe, svojih mogućnosti, prihvataju sve svoje mane i vrline i znaju zašto… žive, rade, friziraju se…
Nekima, i pored svih predispozicija da budu sjajni, ne ide… verovatno zato što će razloge nezadovoljstva i zadovoljstva uvek tražiti u drugima… samo nikada u sebi.

Svake srede imam priliku da provodim vreme sa najhrabrijim ljudima u mom okruženju trenutno i svake srede sam neizmerno srećna zbog toga.
Većeras imali igricu da izvučemo boju koja nas trenutno asocira na neku odluku, osećanje, koje nam je bitno sada.
Kada je stigao red na mene, ja izvučem crvenu.
Crvena je za mene uvek bila boja koja me asocirala na one hrabre i te neke koji mogu da je iznesu, koji se ne plaće da štrče i da greju.
Nisam nosila do skoro crveni ruž jer su onda moje usne izraženije, a to onda privlači pažnju sa kojom ne umem da se nosim.
Nisam trčala jer sam se plašila crvenila od gušenja i stidela sam se jer sam tako slaba.
Nisam nikad kupila ništa crveno jer ja nisam spremna za crveno i ja nisam spremna da štrčim.
A onda sam mic po mic kupila i taj crveni ruž, i krenula da trčim i prigrlila svoj stid i za venčanje kupila ni manje ni više nego crvene cipele jer su mi one, gle čuda, najlepše stajale.
I večeras sam prigrlila tu crvenu boju jer kao što sam i ranije rekla, ne postoje više oni koji mogu i ja sa ove strane koja ne može.
Mogu i ja.
Da se ne plašim života i svih njegovih boja.

Poslednjih 20 dana ne mogu da odredim kako se osećam. Povodom svog okruženja, odnosa sa ljudima, odnosa sa sobom, odnosa sa željama i realnošću. Pišem u dnevnik. Nije mi jasno i dalje. Slušam neke mudre ljude. Jok. Ne pomaže.
I onda odjednom, u busu broj 47, pijanica izgovara: IZVINITE, MOŽE SREDNJA VRATA, POVRAĆA MI SE.
I moja osećanja dobijaju pravi opis. Posle povraćanja je valjda lakše. I pijanici. I zdravoj duši.

Neki mnogo simpatičan par juri na stanicu. Idu na neko slavije očigledno. Ona njemu popravlja rukave na košulji, on njoj drži ogledalce da namesti kosu. Sve je tako realno i filmski u isti mah. Vratilo mi poljujanu veru. Sve je to u okolini Studenjaka. Zašto se meni nije desilo nesto slično u okolini Studenjaka? Ja sam od nesrećne zaljubljenosti samo upala u šimšir kod Studenjaka. Na žurke. U nepoznata društva. U dobro poznata. U nadi da će on doći i da ćemo mi biti taj par sa stanice. Nikad nije došao. Nikad u pravo vreme. Nije bitno. Nečiji rukavi čekaju. Moja kosa čeka. Lepo je.