Dopisujem se sad neki dan sa drugaricama, i jedna pita šta radimo? Dve, od nas četiri odgovaramo – egzistencijalno kriziramo. Svaka na svoj način, naravno. I obe znamo da nema potrebe ni opisivati to, ni nalaziti razlog. Čekaćemo da prođe. Na naš način.
Moja kriza, faza ćutanja, faza „šta sam uradila sa 30 godina“, faza „želim otići u Siriju“, faza „daj mi bilo šta da se osetim živom“ traje od odlaska u Srbiju i povratka iz iste. Pola faze opravdavam činjenicom da svi koji odemo moramo doživeti te stvari. Ali ja sam sad baš onako bolno shvatila da sam otišla iz kuće mojih roditelja. Iako ću verovatno uvek biti najpoželjniji gost, ali biću gost. Iako baba Mika kaže: ovo je ovde sve tvoje sine, baba je sa dedom ovu kuću sazidala… Neka bako, ja sam gost. Vaš je život ona zemlja, one krave, onaj zalazak sunca iza Subjela. Palačinke sa kajmakom. To je sve bio moj život, i koliko god ja jako želela da jeste i dalje – ipak nije. Pozdravila sam se sa svima, videćemo se sledeći put kad dođem u goste. Otišla sam.
E sad, svi smo shvatili da sam ja fizički otišla pre skoro dve godine, ali evo, tek ovog septembra sam otišla u sebi. Pitanje je – čemu sam došla? Tu nastaje drugi deo, nedokučiv deo krize.
Jer, ako mene pitate, jednom kad preživimo to odlepljivanje od mamine dojke, tatinog zagrljaja, bratove i sekine ruke – preživeli ste baaaš dosta! I onda kad se to desi, kad već odlepršate u tuđi i hladan svet – zašto ne uradite sve o čemu ste maštali?! Zašto ne otići na taj sto puta smišljani put oko sveta, zašto nemati kućicu baš kraj onog divnog jezera, zašto ne govoriti 7 jezika, zašto ne znati 5 plesova, spasiti gladnu decu, napisati taj roman?!
Možda zato što ne moram doći kući sa toliko podviga. Nisu me moji poslali u svet da ja isti sačuvam. Oni žele da ja imam miran život, svakako lakši od njihovog. A sad, ako baš ostvarim gore sve navedeno, super, ali voleće me svakako i spremiti mi papriku sa belim lukom i bez osvojenog Everesta.
Ja sam ta koja želi da dođe kući sa podvizima. A realnost je drugačija, niko od mene ne očekuje ništa.
Zaključak ove nedokučivosti – svi mi izgleda, nesvesno, mislimo da radimo stvari za sebe, ali ipak nam je potrebna potvrda i to malo roditeljsko bravo. Gde god bili, šta god radili.
Kada shvatite da možete i morati živeti i bez toga – imate ostatak života da saznate šta je to od čega vam srce igra čak i kad niko ne gleda? Šta je to ono što ste vi? Tako divni i jedinstveni.
Ja ovim pisanjem dođoh do rešenja krize – baš taj život i to otkrivanje.
Poželite mi sreću. Ja je želim vama.
life, lens & tales 