Druga strana medalje

Jer, neko bi rekao: dobijaš medalju kada napraviš velike korake u životu. Hrabre. Neko ih nikad ne napravi. Pa preživiš teške dane. Medalja, i te kako. Moj mali kritičar neće dodeliti medalju. Možda samo jedno bravo. Ali iza tog bravo se nastavlja život.

Tu je caka. Kada su se sredile sve neke stvari, nazvaću ih administracijom, došao je na red život. Moj. Ovde. Ako neko gleda sa strane, čak i ako ja gledam sa strane, sve ide po planu. Kako sam želela. Kako smo želeli. Ali ako gledamo sa dubine mojih osećanja – nešto nije u redu.

Moram reći da je dugo trebalo da sama prihvatim svoja osećanja i da ih smatram legitimnim. Jer sam dugo bila pod tim strahom da će ljudi da mi kažu da sam razmažena. Da mi nabrajaju spiskove i spiskove racionalnih razloga zašto ne treba da osećam to što osećam. Zaborave uvek jedno: osećanje imaš ili nemaš. Ne postoji ispravno ili pogrešno. Ono se javlja kao reakcija na razne događaje. Sad, kod terapeuta zaključiš zašto je baš određeno osećanje reakcija na odrešeno stanje. Poenta je: osećanja su ok.

Ja već više od godinu dana osećam svašta. Mogu reći da se nije sastavilo 7 dana da sam bila sa jednim osećanjem. Non stop se menjaju i kuvaju i više i ja prokuvah. Ali ono koje me najviše opseda, sad i kad je sve, kao što rekoh, administrativno, u redu, je neki nedostatak radosti. One iskrene. Ne mogu da se setim kad sam se poslednji put baš smejala, onako od srca. Non stop sam u grču. To čak vide i osobe koje me znaju par meseci. A nemam ovde one najbliže da me opomenu da sam umela da se radujem.

Zašto je to tako, nemam pojma. Pokušavam da dokučim. Da li sam Srbiju prekasno napustila? U trenutku kad se toliko toga izbalansiralo, kad je došla bezbrižnost, kad sam stvorila neki krug ljudi sa kojima volim da provodim vreme? Možda. Da li smo morali da presečemo tu savršenu tortu života i idemo da od nule pravimo neku drugu, sa totalno različitim sastojcima? Možda. Jedno je sigurno. Više ne znam šta je ispravno. Da li imam snage i volje da gradim život od nule na mestu sa kojim nisam kliknula. Ali ću ispitati opcije pa javiti.

Ema mi kaže kako je jedno sigurno kod mene: uvek pratim osećanja. I da me to razlikuje od drugih. Od sveta koji radi stvari zato što treba da se rade tako.

I ja znam da je to moja najveća snaga: mogućnost da osetim dubinu sopstvenih osećanja. Da se od toga razbolim. Plačem. I onda opet svanem i sa sobom ponesem lekciju. Koju mogu da podelim.

E pa ova lekcija baš traje. I još ću o njoj pisati.

Zapamtite: vaša osećanja su vaša stvar i nikada, nikada nemojte da ih se stidite!

P.S. Uđem ja na svoj blog, da ga malo sredim i opet mu se posvetim i shvatim da ova priča stoji neobjavljena.

Mogu da kažem da je situacija samo kulminirala, da se jesam na neki način razbolela, od nedostatka bliskosti, od nedostatka mene radosne, od straha, od virusa, od loših vesti, od neizvnosti.

Prolazim kroz sito i rešeto sopstvenog života, ali znam da mi je ova lekcija potrebna i da može doneti samo promenu i novo rođanje, neke zdravije energije.

Znam da je nacija u duhovnoj bolesti, i znam da nisam jedina koja ovo oseća, tako da se iskreno nadam nekom globalnom miru… uskoro.

%d bloggers like this: