Nekad u sedmici imam 15 intervjua, a u životu me samo par ljudi intervjuisalo. Sinoć sam imala najlepši „intervju“ u mom životu, do sada. Toliko je bilo prirodno, da se zapitah što nisam neka novinarka, jutjuberka , što god. Ali nisam jer ne može svako da izvuče iz tebe ono najlepše i najbolje. Moj govor su slušale samo dve osobe. Prošle godine kada se to desilo bila sam tužna. Sad sam bila srećna. Bio je tu ko je osetio da treba da bude tu. A to je i poenta ovakvih priča. Nas 4 zajedno smo me vratili k sebi.Jutro je svanulo mirno i posle mesec dana videh nebo u Beogradu. Prodjoh pored Vuka, svih mesta za koje me veže stara ja. Bi mi čudno što konačno ne osećam nostalgiju. Već samo zahvalnost. Mogu dalje. Rastali smo se. A u međuvremenu je osvanuo i video, pa Jovanino i moje iskustvo možda bude značilo nekome.
Izvolite.
life, lens & tales 